Blog Archives

OVERJAM FESTIVAL 2013 (Tolmin, Slovenija) – prve najave izvođača

securedownload

OVERJAM Reggae Festival, po drugi put će se održati od 14. do 17. avgusta 2013 na novoj i većoj lokaciji, pored dve reke u slovenačkom Tolminu, u neposrednoj blizini Italije.
Cilj festivala je da ukaže na raznolikost kultura i pošalje poruku solidarnosti i jednakosti putem reggae muzike, pokazujući još jednom da smo svi ujedinjeni u različitosti. Slušaće se roots muzika, dub i dancehall, sve to u četiri dana sunca i dobrog društva u prelepom prirodnom ambijentu. Na festivalu će se publika upoznati sa brojnim nevladinim organizacijama na njihovim štandovima, biće i sporta, dobre hrane i vina….!  Kampovanje na festivalskom prostoru je ponovo besplatno.

Za sada su najavljeni:

GROUNDATION – ANTHONY B – PROTOJE – SKARRA MUCCI – CHANNEL ONE – DREADSQUAD – MELLOW MOOD – JAMARAM – BENNY PAGE – DR.RING DING – QUARTIERE COFFEE – DEADLY HUNTA – JAHMMI YOUTH & LAZY FACE – MOMAR GAYE – ROOTSMAN I – SUN SOOLEY – MACI’S MOBILE – JAHCOUSTIX

Ulaznice:

http://www.eventim.rs/rs/ulaznice/overjam-international-reggae-festival-tolmin-sotocje-309013/event.html

483723_505737249464078_892877908_n

PRVE NAJAVE ROTOTOM MAIN STAGE 2013

Rototom Sunsplash, održaće se ove godine 17. do 24. avgusta, već treći put u mestu Benikasim u Španiji.

Za sada najavljene zvezde glavne bine su legendarni pevač (MC) U-Roy, The Skatalites, Luciano, Israel Vibration & The Roots Radics, John Holt & Lloyd Parks & We The People, Collie Buddz, Anthony B, Protoje, Richie Spice, iz Kalifornije stižu Groundation, iz Latinske Amerike popularna Gondwana a iz Francuske multinacionalni bend Dub Incorporation. Evropska publika će ekskluzivno na Rototomu videti nesumnjivo najplaćenijeg potomka slavnog Boba – Damiana Marlija.

197033_628575423825588_1455982551_n 480627_630426820307115_615621368_n

Strašni dasa u Domu Omladine ili mentalna slobodna zona

Za projekciju filma MARLEY Kevina McDonalda u Domu Omladine u Beogradu kartu  nije bilo moguće kupiti pola sata pre projekcije jer su bile rasprodate. Sva sreća pa udjosmo “preko veze”. Heh, ko bi to očekivao u gradu u kome bioskopi jedva i da postoje, a publika skida sve sa Torrenta..? A onda dodje Fest ili Slobodna Zona i putem medija sale koje su obicno prazne pune se publikom.

Moje ubedjenje da ću videti poznate i drage iz sveta reggae muzike koji su pohrlili da u moru beznadja, nekulture i apatije nahrane glad za nečim kvalitetnim, raspršilo se dok sam posmatrala raznorazne polu-fancy face. Nema Rastafarijanaca pozvanih na festival. Većina posetilaca je verovatno iz kružooka festivala, neki sa B92 sa dobijenim kompletima ulaznica za dž….I tek poneki prepoznatljivi reggae aficionado. Donde está Rasta people?  Dobrodošli u Zonu večernje nerd zabave “kruga dvojke”, koji posle projekcija glasa i direkcija festivala odlučuje po broju ocena publike koji film da ide “na bis”, tj. koji će van-Beogradjani moći da gledaju. Marli je dosegao visoku poziciju.

“Pred vama je film o Bobu Marliju, koji je nastao tako što je Kevin McDonald putovao po Africi i tamo spoznao da Afrikanci mnogo poštuju Marlija i crtaju grafite sa njegovim likom svuda, i to je njega inspirisalo da napravi film. Projekcija traje 144 minuta, ali nemojte se plašiti, sigurni smo da će vam se film svideti”.

OVO kao takvo je bila kompletna najava remek dela na ovom festivalu.

Nije bilo ni pomena o tome da je prvobitno još 2008 Martin Scorsese izvorno radio na ovom dokumentarcu ali da ga je brzo napustio zbog nemogućnosti da uskladi raspored a zamenio ga je Kevin Macdonald (The Last King of Scotland, nagrada Americke filmske akademije za One day in September). Film je objavljen ove godine i donosi retke snimke i važna svedočanstva o liku i delu jedne od najvećih legendi sveta. Možda najbitnije reći – film je podržan od strane porodice Marley, čak i oni sami pričaju o svom ocu i suprugu, dajući autorska prava na sav prikazani muzički i video materijal, a Tuff Gong Pictures (prvobitno samo Tuff Gong muzički studio kojeg je  1965. osnovao Bob Marley) nosi deo projekta. Kažem da je učešće porodice najbitnije jer postoji mnogo eksploatatora Marlijeve životne priče, čemu smo nedavno bili svedoci u Beogradu na proslavi 50-godišnjice nezavisnosti Jamajke. Ta storija je evidentno i (očekivano) ignorisana od strane Marlijeve supruge i dece.

Ako bismo govorili o Bobu kao pevaču/tekstopiscu, kompletnom muzičaru, možda možemo reći da boljih gitarista sigurno ima, ali s pravom (dozvolićete mi malčice pristrasnosti) možemo tvrditi da nema veće muzičke i ljudske veličine u jednom čoveku 20-veka od Bob Marley-a. Pesme Wailersa su postale univerzalne pesme ljubavi, mira i nade i nalaze se medju najboljim i najprepoznatljivijim muzičkim delima. Preneli su najsnažnije Rasta način života, razmišljanja i osećanja na ceo svet. Ceo film muzički je obojilo preko 60 njegovih pesama i onih iz rane faze sa Wailersima kao i onih nastalih onda kada je Island records odlučio da je bolje da Bob izdvojen kao frontmen.

Film počinje dramatičnim snimkom mesta u Gani odakle su stotine hiljada ljudi odvoženi  na Karibe kao robovi. Mnoštvo reggae pesama do danas govori o tim vratima kroz koja se niko ne vraća – The door of no return. Pojavljuju još uvek aktivni muzičari – starci sa početka nastanka reggaea, koji objašnjavaju da je to muzika koja ide iz srca, sinkopa, gde sviraš čak i zamišljeni udarac bubnja. Kažu i kako u Bibliji piše da će jednog dana u Africi da se pojavi crni Kralj nad Kraljevima, Lav Plemena Jude, potomak Kralja Solomona i Kraljice Šive, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Haile Selasije. Saznaćete ko su bili prvi rastafarijanci i čijim učenjima su se vodili i kako je Selasije sleteo na Jamajku gde ga je dočekalo na hiljade vernika ubedjenih da je on inkarnacija Boga.

Zbog njegove rasne mešovitosti Bob je u svojoj zemlji bio društveni izgnanik. Njegov otac je 60-godišnji beli zapovednik britanske vojske a majka 16-godišnja Cedella Marley Booker koja tog čoveka, nakon što je proveo noć sa njom, kako sama kaže “jer je njen otac bio njegov prijatelj”, nije više nikad videla. Potresni deo filma čini susret Kevina McDonalda sa ostalim potomcima i rodjacima Norvala Marlija, dato im je da čuju pesmu “Cornerstone”, koju je Bob napisao nakon što ga je ta familija u Denveru odbila. “The stone that the builder refused shall always be the head cornerstone”. Shvatili su da je upravo tako, da je baš taj čupavi dečko koga su oterali iz kuće postao The Marley koji je to ime proslavio i ostavio generacije da nastave borbu.

U filmu saznajem da je bio i prilično tvrdoglav, opsesivan prema svojoj misiji koju nije napištao čak ni kada su pucali na njega, Ritu i menadžera. On je bio toliko uronjen u pisanje da je spavao samo četiri sata noću. Kada se teško razboleo pokazao je nadljudsku energiju i jaku volju da pobedi kancer. Poster u mojoj sobi podseća me da je Bob bio i privlačan čovek. Dvoje njegove deece – David, zvani Ziggy, sada četrdesettrogodišnjak, i Cedella, godinu dana starija – sećaju ga se kao starešine koji ih nije štedeo u životnom disciplinovanju (oni su bili njegovi Jah Soldiers) a Bobov takmičarski duh se iskazivao čak i kada se igrao sa decom. Ukupno je imao jedanaestoro dece dece iz 7 veza. Film ne kritikuje poligamiju več opisuje reggae legendu kao stidljivu osobu u koju su se žene zaljubljivale.

Otišla sam da pogledam ovo filmsko ostvarenje na Slobodnoj zoni zbog mogućnosti da ga gledam u društvu, na velikom ekranu i to prevedenog na srpski, ali ono što mi je totalno pokvarilo utisak jeste upravo taj prevod, koji nas je slatko nasmejao i ukazao nam da je, recimo NATTY DREAD u maestralnom prevodu na srpski – STRAŠAN DASA!

“The term Natty Dreadlocks actually means “naturally locked hair”. Znam, teško je patois staviti u kontekst srpskog jezika a i još kada je u pitanju poezija, ali taj dasa..mora da je baš bio mnogo strašan… Nemojte se bojati, sigurni smo da će vam se svideti, kako nas je ljubazno upozorila najavljivačica. Kad bolje razmislim, šta bi drugo bio savet od strane ignoranta publici neupućenoj u reggae…Ovakvih besmislenih primera je mnogo. Od delova gde stručni prevodilac nije ni razumeo o čemu je reč pa je po svom nahodjenju prevodio, do smešnih grešaka u prevodjenju samih Marlijevih ili čak stihova iz Biblije.

Ono što je ovde očigledno, jeste da se cenjeni festival nije ni potrudio da konsultuje makar internet, ako ne angažovane ljude sa domaće reggae scene uvek rade da pomognu, makar to bilo i besplatno. Festival koji radi sa pristojnim budzetom i ne jednim medijskim magnatom dozvolio je sebi da unizi ovaj film, reditelja, al još tragičnije – publiku. Sad pomišljam, sva sreća pa nije bilo mnogo poklonika reggae muzike u sali, jer bi smeh, koji se prolamao svaki put kad se na ekranu pojavi neko ko puši lulu, dzoint ili priča o Marlijevim avanturama sa devojkama , bio upućen onome ko se u poduhvat prevodjenja upustio isključivo zbog para. Ne bi bilo posebno teško saznati pravo značenje termina rastafarijanske kulture, na internetu postoji sijaset analiza, blogova, patois rečnika, biblijskih referenci…zar ne?

Ono što je prosečni posetilac nakon ovako prevedenog filma, u nekim momentma, graniči se sa podrškom stereotipima o Jamajci. Film nam prenosi dokumentovana svedočanstva o životu legende, razvoju reggae muzike i njegovoj preranoj smrti od raka,ipak  iritantno je bilo posmatrati kako sam prevod navodi ljude na reakcije na mestima gde, po nahodjenju prevodioca, po njemu treba napraviti šalu na Marlijev račun ili na račun Rastafarijanaca. Možda su gledaoci malo bolje upoznali Boba Marlija, ali u suštini, poruka ostaje ukaljana plitkošću. ŠŠŠŠŠŠ, neko u pozadini žvaće kokice….Hrs hrs…Šta ide sledeće, film o Betmenu?

Da biste zaista uživali u ovom delu i spoznali Marlija u boljem svetlu, predlažem dva moguća rešenja  – kupite dvd sa titlom na engleskom i naučite engleski i patois.

Što se mene lično tiče, moram da vam kažem kako je ovde, na jedinom reggae blogu kod nas, najava filma postavljena par nedelja pre projekcije. Pored očekivanja koje nalaže opšta kultura, niko iz organizacije nije ni reagovao a samo je bilo dovoljno reći, ako ništa drugo, bar hvala?…Ko bi to bio festivalu najzahvalniji za retku priliku da vidi jedno ovako značajno delo, ako ne domaći poklonici reggaea?! Sigurno ne oni koji su iz bioskopa izašli smešeći se jer su bili zabavljani tokom 144 minuta i koji će sutradan na isti film zaboraviti. Nije u krivu onaj koji ne zna nego onaj koji neće da zna.

Cenjena Slobodna Zono, sledeći put kad pomislite da ste me nečemu naučili, da mi dajete vizuelni model kulture i da ste baš vi i vaši mediji glasnogovornici protiv marginalizacije društvenih i socijalnih grupa u Srbiji, setite se da postoje ljudi i kod nas koji su ujedineni verom, bojom kože, muzikom, interesovanima, koje je nužno poštovati pre svega (a nisu to samo Romi i gejevi). Vaše greške su osnovne mane početnika i mediokriteta. Setite se da ih vi marginalizujete i uskraćujete baš zato jer im niste dali onoliko koliko zaslužuju – a to je najbolje moguće.

Do tada, bićete i ostati jeftina zabavljačka kategorija.

Kevin Macdonald: ‘Bob Marley is iconic’

HRONIKA ROTOTOM FESTIVALA 2012 – 20.avgust

Još jedan vreo kamperski dan. D-dan, peti dan festivala, 20, avgust, dan za prvi radijski program na srpskom jeziku u dugogodišnjoj istoriji Rototom festivala, na streamu Rototom radija i FM talasima Voxuji radija iz Benicasima.

Uzbuđenje raste od momenta kada sam ustala nakon samo 3 sata spavanja u mini sauni zvanoj šator i potpuno mokra krenula u svoj jutarnji ritual – kafa, mogo vode, malo doručka, hladan tuš. Ono jučerašnje iščekivanje a i strah od kiše , danas je samo sećanje na prijatnu epizodu života na festivalu. Vrelina, čini se, topi i kamenje. Mislim da sam negde pokapala barem 5kg svoje težine…Istopila se, takoreći.

Suva je zemlja pod nogama, oblast Valensije nije videla kišu od početka leta. Brojne su debate i skandali oko požara koji su izbijali na hektarima ovog područja, dok je Vlada Španije uporno stezala kaiš pokrajinskih vlasti sve snažnije, toliko da su skresani budžeti i za vatrogasce. Zbog toga, a i mnogo drugih stvari, moje kolege sa Rototoma, Supa Bassie i Marcus su izašli na binu i celovečernji program vodili obučeni u majice sa natpisom “Stop korupciji” štampanim preko likova gradonačelnika i još nekih španskih i katalonskih političara. Ko bi tako nešto smeo u Srbiji da uradi? Da li bi recimo Exit smeo, i pitam se da li je ikada smeo da digne glas protiv nedemokratskih vlada, korupcije, represije, ratova, zloupotrebe žena i dece, pobuna, loših monetarnih sistema, za slobodni internet, za legalizaciju kanabisa…..? Festivali koje imamo su najviše zainteresovani za novčanu dobit, kultura i aktivizam su svedeni na štandove i male bine koje skoro niko ne obilazi, dok su cene ulaznica nedostupne većini srpske populacije…..Daleko je Srbija…

Emisija je spremna, samo još da krenem. Spas je naša mala radijska konzerva, jedina klimatizovana prostorija na festivalu. U nju stane ponekad i do 15 ljudi. Buenos días Rototom!

Sluša se u kampu i autobusima koji voze probudjene kampere na plažu. Profesionalnost je zahtev posla. Koliko god da smo premoreni svi, ipak se izdržava. Svaki dan košta sve više, ali sve je ovo iz čiste ljubavi. Sat vremena emisije je prošao jako brzo. Nisam uspela da snimim niti da emitujem i preko mog matičnog Radio Timba jer sam bila sama i nikoga od tehnicke podrške nije bilo. Razumljivo, mnogo rade i odmor je preko potreban. Zadovoljna sam. Bend iz mog grada uspeli smo da dovedemo na najveći reggae festival u Evropi i da na njihovom radiju imam emisiju RASTAMAN VIBRATION na svom jeziku. Uslediće još jedna emisija poslednjeg dana sa Sargentom Garciom, vlasnikom Radio Timba, što je tek posebna čast za mene.

The Charmax bend dao je prve taktove za početak koncerta sastava The Congos. Ovaj legendarni bend iz Black Ark studija Lee Perryja, skromni i veseli Rasta elders fascinirali su me u aprilu 2011 kada sam ih gledala i upoznala u Barseloni. Koliko životne radosti, koliko žara u očima ovih dekica! Njih vreme a ni godine ne sprečavaju da igraju, da skaču, da vole i pevaju! Cedric Myton i njegovi prijatelji nisu nikada prestali da rade pišu pesme. Kao što i rekoše, nikad neće prestati sve dok njihov život ne prestane. Oni su medju retkim jamajčanskim grupama koje se na koncertima ne oslanjaju samo na svoje stare hitove već pevaju i nove pesme i ta svežina se primećuje. Otvaraju koncert sa “Children Crying in the wilderness”,“Open up the Gate”,“Fisherman” i “Congoman” nisu izostali. Neočekivano malo ljudi je došlo da sluša Kongose. Zašto?! Oh, Jah, upali nam klimu da i oni koji sviraju u 8 uveče mogu imati više publike…

Potom, skoro bez pauze izmedju bendova, jer Charmax svira i dalje, posle jedne decenije, predamnom se pojavio prvi Rastaman koji je održao koncert u Srbiji – Max Romeo!  “War Ina Babylon” i “One Step Forward” svirali su oštro, ali smireno i besprekorno, beskompromisno probudili publiku koja se možda malo “razvodnila” za vreme Kongosa, ali ne i za vreme Maxove pesme “Melt Away”. Njegovi nastupi nisu spektakl i uvek su vredni dubokog poštovanja. “Milk & Honey” je zvučala kao da je objavljena ove godine, vanvremenska pesma.

Puno pozitivnih emocija u kombinaciji sa umorom je ponekad previše da se podnese. Htela sam da se iscmizdrim mnogo puta od radosti i uzbudjenja, al sam bila cool, jer ipak sam najviše vremena provela u backstage, pa nije lepo…Htedoh to da uradim u svojoj maloj kupastoj kući u kampu, nego nikako da nadjem vremena…. I, eto, u momentu kad je Max rekao da je budućnost pred nama, da je scena ostavljena dolazećim naraštajima, kada su se na binu Rototoma popela njegova deca i otpevala 2 pesme sami i jednu uz očevu pratnju a njihovi stihovi bili poruka mira, ljubavi i kritika društva koju samo deca umeju tako iskreno i direktno da sroče, plakala sam kao kiša. Svedok sam istorije i budućnosti u istom momentu, sa velikom željom da su moji prijatelji iz Beograda tu sa mnom da podele ovaj snažni utisak. Plamen će ostati upaljen još nekoliko vekova posle nas. Neka traje ovo veče što duže.

Sledi poslednji koncert večeri, bar što se mene tiče – stižu moje nove ljubavi iz Porto Rika.

Mnogo muzike stiglo mi je preko prijatelja iz Latinske i Srednje Amerike. Medju morem sjajnih bendova, izdvojio se portorikanski Cultura Profética. Na moje iznenadjenje, Španci ne znaju bash mnogo o njima. Celog dana pričala sam kolegama sa radija da ne propuste taj koncert, i drago mi je što nisu, iako su zdušno, budući više okrenuti starijem jamajčanskom reggaeu, rocksteady-u i mentu,  imali kontraargument da to nije reggae i nije Rasta. Vrlo me je pogodio neprijateljski nastup jednog od mojih španskih kolega sa radija, gde je Cultura došla nakon koncerta u goste, kada ih je skoro napao da mu objasne šta je u njihovoj muzici reggae. Stara garda teško menja svoje navike i ukuse.

Ne slažem se s tim stavom. Momci nisu Raste, kao ni Irie FM uostalom, pevač Willy nosi jedan dread koji mu seže do kolena, muzika jeste u svom izražaju više pop, ali to jeste reggae, sa primesama funka i raznih elektronskih efekata i dub-a. To se po meni zove kreativnost, koja je daleko karekterističnija za rane dane reggae muzike i daleko je od ograničenosti na jednostavni one-drop ritam i malo dub-a. Cultura Profetica je kompletan bend, sa back vokalima i duvačima a i bubnjar peva (tonalitet i boja glasa kao B.Marley), sa mnoštvom uredjaja za eksperimentisanje sa zvukom. Poslednji album La Dulzura je najvećim delom ljubavni, dok za sobom imaju i nekoliko stilski različitih albuma, dosta oštrijih, fank i sa pop-reggae-rock primesama. Pevač i basista Willy mi je otpevao za snimak moj omiljeni stih iz pesme La Complicidad, i bila sam presrećna!

Za kraj je najavljen Beenie man. Možda je lepo seo onima koji vole malo tvdji i dancehall zvuka, ali posle ovako emotivne večeri i divnih soulfull bendova, nije bilo šanse da slušam i njega. Posebno zato što je došlo vreme za odmor i laganu pripremu za Dub station, gde, se ljudi i dalje lepe ko muve za zvučnike. Ta slika me uvek nasmeje, nekao je potpuno suludo i neverovatno.

Black Chiney na Dancehall bini, Iration Steppas čekaju nas na Dub-u. Par sati ranije razgovarala sam sa Markom Iration-om, koji se seća dolaska u Srbiju 2003-će na Echo festival i pozdravlja fanove i brata Hornsmana Coyotea. Sutra je Johnny Osbourne na glavnoj bini, i još mnogo sjajnih muzičara i sound systema. Oseća se da se kraj lagano prikrada, mislim da samo želim da se naspavam, a ne prija mi pomisao na kraj.

Live:

http://www.rototom.tv/3844/max-romeo-rototom-sunsplash-2012

HRONIKA ROTOTOM FESTIVALA 2012 – 19.avgust

Dan je počeo obacima. Konačno je lakše disati i kretati se po festivalu, ali umor ne prestaje vec se uz oblake samo pojačava. Hodam po inerciji, obavljam dnevne potrebe što brže mogu da bih uspela preko dana da malo snimam kamerom, što sam zapostavila od silne euforije i vrućine prethodnih dana.

Osam sati uveče je najgore vreme za nastup svakom artisti. Publika jos uvek ima peškir sa plaže obavijen oko struka i taj prelazak oblačnog dana u noć izaziva zevanje i omlitavelost, a temperatura je i dalje visoka. Kao što ste mogli shvatiti iz prethodnih hronika, to je vreme kada na bini možete naći, kako vrlo važne starije izvodjače, tako i mladje, te taj termin u tom nekom organizacionom smislu zapoveda spremnost na prisustvo ispred bine uz dobru volju i radost da se dočeka još jedno novo ime. A i danas nas očekuje toliko toga lepog…..

Ovoga puta na sceni je simpatična Etana, divna punačka ženica snažnog glasa u pratnji francuskog Dub Akom benda. Fanovi našeg Hornsmana Coyote-a znaju da je ovaj bend pratio i njega na turnejama po Evropi. Pevala je ”Jah Chariot”, “I’m strong”, “August Town”,  “I’m not Afraid”, “Blessings”…Strong woman indeed! Iako je zvučala možda malo više u ritam i bluz stilu, zahvaljujući pratnji iz Francuske, imali smo priliku da istinski uživamo i divimo se ovoj mladoj crnkinji koja, ne samo što je pevačica, već i vredan humanitarni radnik i već 2 godine saradnik Reggae contest Latina, gde je u okviru svog gostovanja posetila i osnovne škole u siromašnim krajevima i poklanjala deci knjige i muziku. Kasnije smo se sreli sa njom na radiju i uradili jedan fin intervju.

Strah nas je da će tresnuti kiša i pokvariti ne samo koncertni prostor (Španci ga zovu recinto) već i naš kamp, koji jedva da nas od sunca štiti, a kamoli od kiše. A nje nema danima, ma celo leto je nije bilo, kažu komšije kamperi, poželjna je, al ne mora baš sad…..

Možda će Bobo Dread Jah Mason da otera oblake svojim glasom. Kad zaurla pa pod oblak zadene ….! Prve stihove otpevao je bez muzičke pratnje, da udje u ”tonalitet”, što mu nikako nije uspevalo. Onda kreće urlanje i skakanje koje ne doprinosi nikakvoj poruci reggae muzike niti bilo koga nečemu dobrom može da nauči, oplemeni, zabavi…Ne vidim svrhu ovakvog izvodača na sceni. Svi mogu biti pevači u studiju, lako je snimati u idelanim uslovima, ali sorry Jah Mason-e, ti nisi dobar za stejdz.  Uz to imaš stav i pogled gordosti i tvoj truli ego izbija iz tebe. Mnogo si ti besan za moj ukus. Moj afinitet prema reggaeu ne podrazumeva taj hard-core rage pod maskom ljubavi. Čak ni divna “Princess Gone” posle svog tog skakanja i urlanja nije zvučala kako treba jer se ”pevač” umorio. ”My princess goooone uh uh uh far far uh awayyyyy” i sve tako u falšu.

Njegov stariji kolega Capleton to mnogo bolje radi, i za razliku od njega, Capleton ume da peva. Veliko razočarenje Jah Masonom, mada bolje nisam ni očekvala.

Barrington Levy je bio tu da nam razveseli dan. Nakon odmora od 2 sata tokom koncerta nekog popularnog katalonskog benda na Main stage-u kojeg sam sa zadovoljstvom provela u argentinskom restoranu, vraćamo se da dočekamo veterana sa Jamajke. Počeo je sa “My woman”, “Shine Eye Gal” i tribjutom Bobu Andy-ju u njegovoj pesmi ”Too Experienced”. Ima taj problem…stari artisti, koji su najbolji, i koji još uvek nose baklju istinskog reggaea (sa priključenim stilovima) polako nestaju. Stižu ih godine, umiru…Kakva će biti budućnost reggae scene Jamajke i sveta posle njih…? Sudeći po Jah Masonovom nastupu…hm….there is something to think about, al to je analiza za poseban blog post. Tako da, Barrington je apsolutno sjajan ali pod pritiskom godina, sve teže mu je da nastupa i to se vidi već na polovini koncerta kada posustaje i u nekim temama mu fali energije da ih iznese, kao na primer u pesmi ”Murderer”.

Steel Pulse je bio radostan! Vrlo usviran, profesionalan, David Hinds igra i animira sve na bini i ispred nje. ”I wanna live in your house”, dear Steel Pulse! Možda previše amerikanizovan nastup i komercijalan, ali i dalje mi stoji osmeh na licu kad se setim. Pesma “Prodigal Son” je zvučala malo izmenjenog aranžmana, u prvim taktovima ju je bio izazov prepoznati, dok je šou završen pesmom “Rollerskates”. Čini mi se da “Ku Klux Klan” nisu ni sviraliDavid Hinds, svaka čast na energiji!

Gussie P je bio na Dubstation-u ali se toga uopšte ne sećam. Možda tamo nisam ni bila….Sutradan je moja prva emisija na srpskom jeziku na Rototom radiju. 

This slideshow requires JavaScript.

RASTAMAN VIBRATION is BACK ON AIR!

Jedini outernational reggae radio program u Srbiji, i to vec 11 godina u radijskom etru zemlje (sa manjim pauzama), emisija Rastaman Vibration, vraca se na web stream nakon letnje pauze!

U isto vreme, PETKOM OD 21h (Europe time) emitujemo iz studija  B-ton radija u Beogradu na linku http://94.127.2.98:8000/radio.m3u, putem Ustreama i sajta www.radiotimbo.com sa sedistem u Valensiji i u Argentini (4PM) na www.controlmentalradio.com

Program je na srpskom, engleskom i spanskom.

DOBRO DOSLI! BIENVENIDOS! WELCOME!

HRONIKA ROTOTOM FESTIVALA 2012 18.avgust deo 2

Irie FM je za mene bio zvezda ove večeri. Nakon njihovog nastupa pridružili smo se publici na nastupu Marcie Griffits, Andrew Tosha i Ky-mani Marleya, odmah potom gledali smo Freddie McGregora. Mlade Jamajčane Raging Fyah smo propustili, ali verujem da jeste šteta jer sam kasnije čula jako dobre kritike na njihov koncert.

Ovo je ipak veče sedamdesetih, jamajčana kolega koji su rasli do popularnosti saradjujući i učrči jedni od drugih a svi od Coxona Dodda. Freddie i Marcia su stara škola. Studio One je bilo mesto gde su brusili glas i usavršavali muziku. Marcia se još 60-ih godina proslavila pesmom “Feel Like Jumping”, a ovog trećeg dana Rototoma čuli smo je uživo i djuskali uz osmeh. Posvetila je ceo svoj nastup proslavi 50-godišnjice nezavisnosti Jamajke. Potpuno savršeno peva i veliki je radnik i perfekcionista. Bubnjar joj nije dao dobar kju za ulazak, te nije ušla na stejdz onda kada je htela, pokvario joj je koncept. Iznervirano baca svoju akreditaciju na pod i izlazi pred publiku. Mnogi joj ne bi dali za pravo da se ljuti ali to je žena koja na ovom festivalu ima svoj koncert a i peva pratece vokale i gostuje drugim izvodjačima, i ona je jedna od najvaznijih i najzaslužnijih da bude big mama, kraljica festivala. Ona jeste zapravo u neku ruku mama i malom Andrew-u Toshu i Ky-Mani Marley-u koji su zajedno s njom priredili tribute Bobu Marley-u i Wailersima. “Put It On”, “Israelites”, “My Boy Lollipop” i mnoge druge stare hitove Marcia je otpevala da nas podseti na velikane ostrvske muzike kao što su Sugar Minott, Alton Ellis, Bob Marley, Peter Tosh…

 Na scenu izlazi Andrew Tosh koji peva stvari tate Petera. Imaju skoro isti glas, a zvuči kao sa CD-a, čisto, tačno, poznato, naročito na “Legalize It” . Ulazi Ky-mani i peva pesme svog oca. Dirljiv momenat kad shvatiš da nova generacija dece masivno značajnih umetnika iz ostrvskog geta koji su postavili temelje rootsa i raširili da po svetu stoji pred hiljadama rastafarijanaca i odaje poštu i slavi njihovo ime.  “Could You Be Loved” nije ispala sjajno, Ruff Cut band se očigledno malo umorio ovih dana svirajući za brojne izvodjače. “Sunshine Reggae”  bila je prava pesma za festival pored mora i ovu paklenu vrućinu koja se samo noću podnosi. “Small Axe” otpevali su u modrenom aranžmanu,  a “Rastaman Chant” nas je rastopila potpuno. Kakva noć! Grande Rototom!

Ky-mani Marley

Iz iste Studio One škole je izašao i Freddie McGregor.  Stari rocksteady i reggae bio je stil njegovog nastupa.  Kreće sa “I See It InYou” i umorne noge se nekim čudom i dalje pokreću i skakuću u podršku predivnom glasu. retki su oni koji sa takvom lakoćom i ponosom mogu da iznesu legendarne numere iz vremena nastanka reggaea . Tu je i “Big Ship” iz ranih osamdesetih. Svaka naredna bolja od prethodne. “Let him Try”,”Push Come To Shove”, “Here I Come”, “Revolution”, “Africa Here I Come”…Molitva za ljubav na Zemlji i slava počivšima.

Nakon toliko emocija, od početka večeri sa Irie FM na bini, gde dobih čast da ih najavim publici sa bine, pa onda kao na fimu na stejdzu su se smenili humble gigants reggae muzike, idemo zajedno na Dub Station, kao i uvek. Naša mala srpska reggae sekcija ne meša se mnogo sa ostalom publikom. Drže se zajedno i nekako u šoku posmatraju okolo. Vidim da su zadovoljni. Dotakli su ove godine, na brzinu, bine najvećih evropskih festivala – Uprising, Summerjam…evo nas sad ovde, zajedno ostvarujemo dosadašnje vrhunce naših karijera, ja radijske a oni muzičke. Mogu reći da je za mene sve ovo što vidjam ovde svakog dana veliki kulturološki šok, ogromno uzbudjenje i obaveza. Ma ne treba mi ni hrana, ne setim se da se nahranim jer uvek ima nešto što hoću da vidim, nešto o čemu mislim i žurim da ne pobegne. Sad, pa ko zna kad. Razmišljam koliko samo dugo živeli u zidovima, ratovi, sankcije, vize, nemaština. Ništa mnogo se nije promenilo u Srbiji i ne verujem da će skoro, a naši dragi ljudi nemaju pojma o slobodi, o radosti, rasterećenom zivotu u civilizacijskom redu. Pušimo pomalo krijući se čak i ovde, zlo da ne prizivamo, iako je sloboda, i ma je napretek, glavni uslov za dobar provod na ovom festivalu. Šta ti je moć navike, heh..

Zvezde večeri su bili britanski Word Sound & Power Sound System u društvu predivne Aishe. Glas koji šalje Rastafari poruke i bas od koga zemlja drhti. I dalje su ljudi zalepljeni za zvučnike. Tu je i Sonja, drugarica iz Zemuna koja me upoznaje sa DJ-em koga zapravo već poznajem od davno davno, to je Kantrimen iz Slovenije. Uzivancija do jutra, kao i uvek. Rototototototom!

HRONIKA ROTOTOM FESTIVALA 2012 – 18.avgust deo 1 – Irie FM trijumf

Ne znam kako da ne izbegnem da napišem u svakoj hronici nešto u stilu “Težak je žtivot nas umetnika” a da u isto vreme ne zvuči patetično moje kukanje oko teških uslova koji se moraju prevazići da bi se opstalo 8 dana u španskom kampu na Rototomu. Ipak, vredi opisati i to kao jedan od najvećih utisaka.

Sve ima dobre i loše strane. . Spava se malo i loše, i to još imam sreće pa sam u staff kampu gde je mirno i nema preveselih ljudi u vreme kad se spava.  Uporedjujući sa poznatim domaćim festivalima, Rototom ima nekoliko velikih pluseva. Bezbednost je na nivou, nema kradja i potpuno sam mirna s te strane. Infrastruktura kampa i samog festivala je savršena i to zahvaljujući jednom festivalu elektronske muzike koji se održava na istom mestu te je Rototom došao skoro na gotovo, betonirano zbog prašine, elektrificirano i povezano sa vodovodom i kanalizacijom Benicassima. Da odemo u detalje. Tuševi i sanitarni delovi – odlično! Nema blata i prelivanja fekalija (poznato iz NS zar ne?). Kao što sam pisala ranije, kamp ima kuhinju sa desetak šporeta na gas i sudopere, pored je prodavnica, kafić i deo za gotovu hranu, sladolede itd…Info point ima svoj razglas preko koga je jedna devojčica postala maskota festivala počinjući svako javljanje veselim “tin tin tin tin”. U info pointu se mogu iznajmiti gasne boce pa solo kuvanje nije zabranjeno. Podržava se veselost, kreativnost, nezavisni biznis poduhvati u kampu kao što je masaža, reciklaža i sl. Staff kamp je natkriven tendom, ali kako se temperatura se nije spuštala ispod 40 ni jednog dana, čak ni dupla tenda ispod festivalske nije uspela da sakrije moju kupolastu kućicu od paklene toplote. Vrućina je najveći problem zapravo, sve ostalo radi kao sat. Ko ima mobilni frižider je najveći car u kampu i svi mu kupuju led u prodavnici. Tuširanje 3 do 4 puta dnevno je obavezno inače se pada u nesvest. Vrelina Afrike i Jamajke je možda dobar trip al samo u pesmi!

Za nas koji smo radili na festivalu vrućina je faktor koji unazadjuje. Preko dana treba obaviti snimanje kamerom, pokušati da se nahraniš pa da odeš na plažu, da se odmoriš pre 20h kad počinje zaista pravi posao slikanja, snimanja a ujedno i uživanja u koncertima. Jako naporno, trka sa vremenom se gubi stalno… Ali vredi! 2 dana ranije sam shvatila da Irie FM, koji će stizati u talasima imaju smeštaj u velikim belim šatorima u kojima su te nezgodne okolnosti mnogo podnošljivije. Imaju i bazen na raspolaganju! Ušla kod njih u šator, raskomotila se, sela u bazen i čekala da stignu:) Momenat luksuza za suludu Draganu kojoj je prethodno bio ponudjen smeštaj nego je tvrdoglavo htela da se čeliči u kampu jer je to tako cool. Mučimo se ceo život, pa smo nekako navikli… Komfor je ipak dobra stvar.

Irie FM su stigli dan pre svirke. Dolaze kao predstavnici srpskog reggaea koji je odneo pobedu na Rototom European Contest-u na finalu u Udinama. Prošle godine su bili u polufinalu a ove je žiri jednoglasno doneo odluku da su baš oni najbolji. I u tome se slažu svi kritičari i mnogobrojna publika koja ih je do 18.avusta videla na desetini važnih reggae festivala, što je bio deo njihove nagrade. Svirali su na istim binama sa velikanima reggae muzike i poneli u Beograd mnoge pohvale. A danas, Dan D – nije mala stvar svirati ispred Freddie McGregora!

Sedimo u backstage-u i čekamo. Oko nas mnogo poznatih lica. Večeras nastupaju:

Nervoznija sam od svih. Od same ideje da odemo na Rototom kontest 2011 smo se borili za ovaj dan. Veliki uspeh za jedan mlad bend i medalja za mladu i malobrojnu srpsku scenu. Sa nama je i organizator polufinala u Pragu, podržava i voli Irie FM. Kriza u reggae svetu je opravdanje zašto nisu mogli saxofonista i trubač benda da dobiju priliku da nastupaju na najvažnijem, finalnom delu Contesta.

Evo, zovu na stage. Snimam kamerom svaki momenat uspona na binu. Marcus, MC na Main stejdzu me pita da li sam spremna da najavim Irie FM pred publikom. Uz trenutak oklevanja kažem da jesam i imam jedno 3 minuta da smislim najavu i smirim srce koje će da iskoči van mog tela i da potrči po bini i uradi stage-dive u šarenu masu.

“Ovo je prvi put da jedan bend iz Srbije nastupa na Rototom festivalu. Predstavljam vam Irie FM, molim za veliki aplauz!” – bila je moja kratka najava na španskom. I kreće “Babylon”. Ja na bini snimam i naravno ne čujem koncert jer do nas sve dolazi sa monitora. Vidim u publici divne ljude koji djuskaju, neki čak i reči znaju. Tamo negde je i Sonja, drugarica iz Zemuna, jedna od retkih naših ljudi ovde. Kasnije smo gledali snimak pa smo tek tad sagledali pravu sliku spektakla koji se desio. Drago mi je da su se kolege reporteri interesovali za bend još ranije te smo već imali i zakazane intervjue koji su čekali Vukašina. Bravo Irie FM! Možda treba da zahvalimo svim ratovima, političarima, pacovima i  ološima sredine u kojoj živimo jer su i oni doprineli stvaranju upornog, buntovnog, beskompromisnog, i nadasve vrlo inspirisanog benda. Takav bend u Evropi ne postoji. Nisam subjektivna i ne delim lažne lovorike, ali uporedila sam dosta tih manjih, španskih bendova na primer, i slušala Los Dubies, južnoameričke pobednike koji su imali 2 koncerta na Rototomu, i opet mi se srpski bend izdvaja. Da ne pišem dalje mnogo hvalospeve – pogledajte mini film koji prikazuje dolazak benda na Rototom i jednu od pesama uživo na Main Stage-u.

Fotografije:

This slideshow requires JavaScript.

Directed by Ivan Hrnjiček and Rototom Sunsplash Media Crew. Camera: Rototom Sunsplash Media Crew, Ivan Hrnjicek, Dragana Bajić and Ivan Jeftović. 

Hronika Rototom festivala 2012 – 17. avgust – ALBO dan

Rekli su mi pre polaska iz Beograda moji prijatelji Španci – pripremi se na veliku vrućinu!

I ja tako lepo smislim: poneću nov šatorčić, tendu i dušek na naduvavanje. 15kg backpack-a na mojim ledjima je kao da nosim orman. Al dobro, i to je deo odrastanja onih koji su prevalili 30-tu, odoh ja na kampovanje u špansko selo da vidim kako je. Drugi dan je bio dan istraživanja pogodnosti plaže Benicassima. Plaža zvana Sun beach u centru malog mesta je prelepa, prostire se toliko daleko da joj kraj ne vidim. More menja boju od svetlo plave do tirkizno i teget. Malo pesak pa malo šljunak, mesta koliko voliš. Al Španci izgleda nisu mnogo mislili na one koji u okviru svog aranžmana za letovanje nisu uplatili posebnu taksu na senku. Ono malo palmi što pruža spas od paklenog sunca je zasadjeno tik uz plažu, na šetalištu a hlada nigde. Moj mamurluk od one rakije od sinoć ne voli vrućinu. Improvizacija sa štapom i ženskim maramama, ha! Pravi sam Robinzon! Učim i ja lagano a tek sam drugi dan tu. Ah, spavanje, izležavanje, miris mora, reggae i svi ti prelepi rasta ljudi..Mali gradski autobus vozi sa festivalskog parkinga na plažu. Svi spokojno čekaju u koloni da udju, uredno plate 1,40 eur u jednom pravcu. U busu se sluša Rototom radio i ja jedva čekam da sedim u tom studiju i zamišljam istu scenu koju sada vidim a to je pun bus rastamana i rasta sestrica koji pevaju i voze se do mora. Sklapaju se nova drugarstva, učim nove fraze i kupim i poneku šalu na španskom. Opijena sam koloritom prizora. O stejdzu koji se nalazi na plaži, neshto kasnije…

Istorija se ponavlja, barem meni, jer je dama koja se popela na Main stage u 20h tog dana to isto uradila pre nekoliko godina na Exit festivalu u isto doba dana.. Tanya Stephens lagano zagreva publiku koja, iako je toplo, još uvek nije dovoljno dima uzela ili posetila šank dovoljno puta. Ili samo čekaju mrak. Argument da Tanja nije bila dobra pada u vodu jer je sasvim sigurno jedan od boljih novijih glasova ritma i bluza i reggaea. I prija, sedim na betoniranom prostoru Main-a, lenja josh uvek dok ne padne noć a moj nizak pritisak se ne popne na normalu, hvata me njena emocija. Pesme su mahom ljubavne, poznajući Tanju ipak znamo da nisu bash nevine, buntovna je, žena koja nosi dancehall attitude. Ispričala nam je o svom bivšem u jednoj od pesama najavljujući istoriju sa “Znate shta sam mu rekla – Madafaka, nisi ti mene ostavio nego ja ostavljam tebe jer niko ne ostavlja Tanju Stivens” ..ili neshto tako slično, uglavnom, opasna ženska. Publika se probudila na “It’s A Pity”, očekivano refren pevajući horski. Kako je to smešno videti kad pomisliš na prevod pesme ! Nešto kao – Šteta je što već imaš ženu a ja već imam muža u mome životu…Pravi narodnjak!

Posle nje stigao je KRALJ! Michael Rose, glavom i njenom maramom, ispred mene po prvi put! Black Uhuru repertoar, možda skoro isti kao i čuveni Live iz 1984 u pratnji sada već odomaćenog Ruff Cut benda. On je osnova za razumevanje reggaea i njegovog razvoja i jedan od retkih koji nije pred vratima riddim ere izgubio na kvalitetu i stilu. “Guess Who’s Coming To Dinner”, dobro poznata produkcija Niney The Observera na Roto poslužavniku našla se zajedno sa Niney-jem na bini. Španci su poznati po tome da vole obrok od 3 dela, pa smo za dezert dobili čuvenu pesmu “Blood & Fire” koju je otpevao veliki producent a nešto kasnije sam je slušala ponovljenu stotinama puta od strane mojih kolega sa radija. Catchy song….

Ove večeri nastupili su i pobednici Latino Reggae contesta, sestrinskog takmičenja Evropskog Reggae Contesta u organizaciji Rototoma, Los Dubies and Tianobless. Oni su, uz srpski Irie FM najbolji u ovogodišnjoj konkurenciji. No, nestrpljiva sam da vam opišem glavni dogadjaj zbog koga sam ovu hroniku nazvala Albo dan, te ću o Kontestu i nastupu našeg i latino benda u nekoj od narednih hronika.

Alborosie je napravio vrhunski šou. Uzimajući u obzir da je na Rototomu od prvog dana, još od pre sto godina u Italiji i da je praktično kum festivala, nije čudno što sa tolikim entuzijazmom i radošću dolazi na binu i dovodi veliki broj pevača i muzičara. On jeste veliko ime i pravi šoumen, uživa ogromno poštovanje na Jamajci i širom sveta. Samo, budimo realni, u njegovoj slici reggae je šou a ne sufferaz music. Harizma je nesumnjiva, on vlada scenom, ne skidaš pogled sa njega. “Kingston Town”, svi pevaju poznatu stvar. On slavi život i poziva na pobunu, al jedan momenat mi je splasnuo oduševljenje. Ne zamerite dragi čitaoci, ja sam ipak žensko i Rasta, meni je jako vulgaran pojam daggeringa. Njegov back vocal, Jamajčanka koja ima raspon glasa operske dive i izgleda prelepo u trenutku neke ragga deonice izleće u pročelje bine i izvodi daggering sa Alborosijem! Oh my God! Ko voli nek izvoli, al pažljivo, čitali smo da je opasno po polne organe 🙂 Eto, više mu nisam verovala. Ali šou je stvarno bio vrhunski, za taj njegov stil. Etana, Ky-Mani Marley i Michael Rose bili su njegovi gosti, takodje i Melow Mood, italijanski blizanci koje sam vidjala u backstage-u ali sam mislila da su neki stage radnici, kad se popeše na binu i odvališe neki ragga. Svaka čast za mlade nade! Bend je moćan, spreman, i ne prestajemo da djuskamo. Ja djuskam i dok snimam kamerom što će se svakako odraziti na statiku mog snimka, al ne mogu da odolim.

Selimo se kao i prethodnih dana na Dub Station gde su bili The Disciples i  Jonah Dan. Što ja volim taj stage! Ljudi se ko noćni leptiri na svetlo lepe za svaki od zvučnih setova kao da je DJ upravo ispred njih. Smešno i neverovatno! Zapravo sound system retko ko i vidi osim onih u centru stejdza. Lepo je napravljen taj Dub Station, tako da DJ-evi imaju direktan i blizak kontakt sa publikom. Londonski bas pod rukama Russ D-ja koji je ranije producirao 4 albuma još jednog gosta u narednim danima, Jah Shaka-e. Steppaz, todos! Vamos, do jutra opet, noge ne osećaš al ritam i taj vajb uzbudjenja ne dozvoljava da se povučeš u tišinu kampa. Ne ideš ni kad sunce već zadje i moliš ih da puste samo bar još jednu stvar jer ako stane muzika pašćeš, tada nema tog tečnog nevidljivog polja zvučne energije oko tebe. I konačno stao je i slow chant Jonah dan-a i bas sa sound sustema i tad lagano u svoj maleni kupolasti stan u staff kampingu.

Sutra će biti još bolje, stiže nam Freddie McGregor! I Irie FM iz Beograda!! Fotke drugog dana:

This slideshow requires JavaScript.

 

Hronika Rototom festivala 2012 – 16. avgust – otvaranje

Rototom festival otvorili su Beres Hammond, Derrick Morgan, Ernest Ranglin, MontyAlexander, Bitty McLean, Sly&Robbie tandem, Tyrone Downey, Morgan Heritage.

U osam sati uveče, britanski Ruff cut bend, počeli su da režu prve ritmove i na sceni se, uz pomoć supruge i oslanjajući se na štap, pojavio ikona 60-ih godina i začetnik ska muzike, prvog originalno jamajkanskog stila, Derrick Morgan. Kakva čast videti autora pesme “Forward March”, himne nezavisnosti karipskog ostrva 1962.  Fino upakovana svirka ska i rocksteady zvuka. Ranije tog dana Morgan, Sly i Downey susreli su se sa posetiocima festivala na otvorenom Reggae Univerzitetu gde su u gostima kod čuvenog reggae novinara Davida Katza razgovarali na temu 50-godišnjice postojanja reggaea, a Derrick je posetiocima seminara ponudio live preview svog nastupa kojeg će uveče otvoriti pesmom “Reggae train”. 

Pomenuti Beresa Hammonda kao jednog od najboljih jamajkanskih izvodjača nije dovoljno. Mora se reći – siguro najbolji! Njegov nastup mi je jedan od 3 najbolja na ovogodišnjem Rototomu, i to medju 3 samo zato što sam pristrasna prema omiljenim mi ostalim živim legendama koje smo videli za tih 7 dana. Samo prepoznavši njegov glas iz daljine prošli su me žmarci, a kad sam se približila – uzbudjenje je poraaslo u oduševljenje. Koncert je počeo pesmom “No goodbye”, nešto kasnije i “Standing In My Way”, “She Loves Me Now”…Pesme su se slivale jedna u drugu a na talasima je plovio nejgov mekani glas. Momenat za sve parove bio je “Falling In Love All Over Again” koju je otpevao a capella sedeci na jednom od monitora.

Francuzi Blackboard Jungle u medjuvremenu počeli su lagano da zagrevaju atmosferu pred Mungo’s Hi Fi i Soom T, ali vreme nije dozvolilo da ostanem na Dub Station previše dugo jer na Mainu treba da se pojavi specijal večeri. Još jedan od veoma uticajnih stilova koji su oblikovali reggae je jazz. Slušali smo ga u izvodjenju fenomenalnog virtuoza na gitari Ernesta Ranglina i pijaniste MontyAlexandera u pratnji tandema ritam sekcije Sly Dunbar-Robbie Shakespeare. Možda nije bilo baš pametno staviti ih na raspored posle Hammonda jer je njihova muzika dosta spora i pogodna za improvizaciju, ali je bilo dosta interesantno. U jednom momentu se Robbie čak uhvatio mikrofona ali se čulo da mu to ne leži. Ovaj koncert se ekskluzivno dogodio u Španiji i vidi se da su uživali. Bolje pevačke sposobnosti svakako je pokazao Bitty McLean, koji me je razigrao i čak pod težinom mojih kamera i fotoaparata.

A onda…u mom životu dugo očekivani Morgan Heritage! U Barseloni sam prošle godine gledala Mojo Morgana solo uz matrice, ali sam vrlo nezadovoljna tim koncertom jer nije izgleda imao pravo da peva kompletne pesme originalnog sastava već samo po minut i onda puuull up..Ovo je ipak bilo nešto mnogo drugačije. Razneli su publiku energijom, eksplodirali na bini snagom glasa i voljom da dokažu da Reggae music lives! Morgan family rise! Gramps Morgan je nakon koncerta nama na radiju rekao da je bend ponovo rodjen, da imaju nov projekat i da je here to stay, što će obradovati neke moje prijatelje posebno. Dolaze iz Amerike ali njihova krv je jamajčanska a šarena pojava zrači toplinom.

This slideshow requires JavaScript.

Na Dub Station su Mungo’s Hi Fi pržili basove. Neverovatan je kvalitet zvuka na ovoj bini. Kružno rasporedjeni setovi zvučnika oko sound-systema koji je u sredini daju savršenu jačinu ali nije toliko glasno koliko ta dubina zvuka ulazi u kosti i trese čitavo telo. Nema stajanja. Dabovanje do zore, uz domaću rakiju koja je specijalno za konzumaciju na Rototomu preletela 2000km.

Prvi dan doveo je na Main Stage ljude koji su postavili onu nevidljivu crtu standarda veoma visoko. Treba biti mnogo dobar da odeš iznad. Moć muzike, kreativnost i volja.

%d bloggers like this: