Blog Archives

Irie FM, Hornsman Coyote & Bizar Bazar u Domu Omladine – report&foto,video

Reggae kao muzika potekla iz krajeva u kojima je nastala pesma “96 degrees in the shade” (u Farenhajtima), začudjujuće, u Srbiji okuplja više ljudi nego u letnje vreme! Takav nam je život na Balkanu, iskrivljen, a oni koji vraćaju nadu i šire svest svojih slušalaca dobiju priliku da sviraju 100% live najčešće kad je barem minus 10 na skali temperaturnog deficita. Ljubitelji zavera videli bi nešto više od slučajnosti i opsovali eksploatatorski Babylon koji voli mužnju raznih mitova, naročito onog o Marliju tokom dana kada se obeležava njegov život ili dan odlaska u Zion….

Eh…umesto kukanja o snegu, hladoći, opresivnoj zabrani pušenja (ko se nije setio da dok se sluša reggae mora i da se puši?) treba da pohvalim sve ljude koji u decembru, januaru i februaru dolaze da podrže ovo malo predstavnika domaće reggae scene. Koncert Irie FM-a, sastava sa titulom najboljeg evropskog benda na Rototom Contestu i internacionalno priznatog multi-muzičara Hornsmana Coyote-a, uz pojavu sastava Bizar Bazar, okupio je u Domu Omladine, po slobodnoj proceni oko 200 ljudi. Impozantna cifra za situaciju iznenadjujućeg snega u decembru kad sa Voždovca putujem sat vremena do centra grada.

Zakasnivši na koncert, koji je iako najavljen u 9 počeo nešto pre pola 10, shvatam da je Irie FM prvi na rasporedu i da će svirati mnogo kraće nego što sam očekivala i to tek nekih 40 minuta. Solidan je bio nastup mnogočlanog benda, doduše sa možda nešto manje energije nego nedavno na bini Rototoma u Španiji ili na solo nastupu u beogradskom Gun Clubu u oktobru. Tek na “Mystic Twilight” svirali su iz sve snage.

P1090769

Ljubiteljima dub-a nije bio uskraćen užitak, a ja jedva čekam dan kada će ovaj sastav da objavi ceo album u dub i instrumentalnim verzijama. Neko im je zamerio manjak refrena u pesmama. Moje mišljenje je da ne bi trebalo da odu u struje riddim reggaea, već da ovi momci treba da dozvole sebi da se razmašu i eksperimentišu, da se ne stide već pokušanih upliva u jazz i dub. Iako imaju samo jedan album, oni zvuče veoma zrelo i usvirano te bi zasigurno bili dobri i na polju zahtevnijih dub deonica. Urošu sve pohvale na primetnom progresu. Mladi reggae trombonista Vukašin je prilično tražen u poslednje vreme – vrlo dobro se snalazi izmedju Eyesburna, Smoke&Soul-a, svog matičnog Irie FM-a i još ponekim gostovanjima. Svima je već jasno da je Vukašin vredan naslednik Kojota ali i muzičar sopstvenog pečata.

P1090770

Povratak na domaću scenu Hornsmana Coyote-a desio se nedavno izlaskom singla “Belly of the beast” sa poznatim Jah Masonom koji je naišao na pohvale mnogih stranih medija i fanova. Hornsman Coyote je uz pomoć koncertne agencije Balkan Music Box okupio bend vrsnih muzičara – Dejan Utvar za bubnjevima, gitarista Boban i klavijaturista Ivan iz Irie FM-a, prate ih perkusionista Vladimir Lešić,  basista Damjan Ćirilović (Smoke’n’Soul) i drugi trombonista Mladen Lukić (Bizar Bazar, Maraqya) i Djurdjica Gajić kao prateći vokal i lepši deo ekipe. Bila je to jedna vrlo dostojanstvena i pažnje vredna svirka, sa mnogo emocija našeg rastamana koje su prelivale binu. Bend je svirao razigrane melodije, bilo je i dub-a a na trombonskim delovima pozavideli bi i veliki Henry Buttons ili tata Rico Rodriguez. Njegova muzika ne odstupa, kao u slučaju Irie FM-a (svako po sopstvenom izboru) od Rasta filozofije koja slavi Haila Selasija. Kojot peva o Jednoj ljubavi sa jednakim Rasta ubedjenjem kao i o Babylonu, uništenim vrednostima društva, lažljivim medijima  ili vampirima koji piju našu energiju i teraju u depresiju. Celokupan nastup od oko 80 minuta stvoren je za samo 2 sedmice vežbanja. Za prvu pojavu Hornsman Coyote & band – poštovanje i divljenje od mene!

P1090771

Ovaj koncert ne bi bio potpun bez MC Milovana iz Zemlje gruva i Vukašina u pesmi koja se za potrebe promocije koncerta Capleton-a zvala Liberation Serbia, sad ima neki drugi naziv, kao i najmladje domaće reggae pevačice Natalije u pesmi I’ll be there for you.

O Bizar Bazaru ne znam…..ipak je ovo blog posvećen reggae muzici. Mogu da kažem da su imali dobar zvuk i spektakularnu pojavu, samo bih radije da su nastupili neki drugi put, na nekom drugom mestu. Zamislite da ste u blender ubacili harmoniku dugmetaru, jednu domino damu, pola kila jagnjetine, litar belog i kisela za shpricer, zaboravljene u ormaru afro duvače, 2 hard rok fana i jedno sumnjivo lice. Uključili ste u struju i dobili ono što je van granica, a i ovde ponekad, popularno pod nazivima Balkan-miks, Balkan-swing ili u najširoj i najvelikodušnijoj verbalnoj odrednici kao world music banda napravljena da oni koji to vole budu cool uz narodnjake i (v)ino, kad te pitaju šta slušaš a ti kažeš – svu dobru muziku. Odjednom! Vrlo sličan ali mnogo kulturnije stilizovani bend (ko je kome sad kopija?) slušala sam u Berlinu, mogu pretpostaviti da Bizar Bazar zna ko su Dela Dap. Za one koji su sinoć bili na 100% Live-u evo i linka pa uporedite. Čak sam se potrudila da pogledam stranicu o bendu na sajtu Bizar Bazara ali nisam provalila gde ili ko je ta vrpca koja po sličnosti povezuje ova 2 sastava.  To bi u Berlinu bilo interesantno za veče balkanske muzike, egzotika i prilika za glupiranje i gibanje, ali zaista ne razumem zašto bi ih neko stavio izmedju 2 reggae benda i masirao mozgove Rasta publike uz plaćenu ulaznicu po ceni od 800 dinara, koju, sudeći po izrazima lica reggae fanova tokom ovog nastupa, nisu kupili željni bizarnog vašara.

Bez ikakve tendencije da previše unizim, interesantan je sastav, obirom da su novi, mislim da će fanovi Kultur Shock-a, Shazalakazoo ili Dubioza Kolektiva dobiti konkurenta. Just not my cup of tea…Istina je da sam izašla iz sale srećna i ponosna na reggae drugare. Odoh na zasluženi odmor u malo toplije krajeve, te ćete od mene novi blog čitati verovatno u februaru nakon Marley dana kada ćemo se okupiti tradicionalno da proslavimo retku priliku za uživanje uz naše borce u reggae misiji uz specijalnog gosta Jah Mason-a. Jah Gude, Jah knows!

PS. Ostajem dužna kraj hronike sa Rototoma, znam, mnogo odugovlačim, rastežem.

Možda bi bila OK ideja da otvorim konkurs za saradnike na blogu…Hoće li neko da se pridruži?

Advertisements

Strašni dasa u Domu Omladine ili mentalna slobodna zona

Za projekciju filma MARLEY Kevina McDonalda u Domu Omladine u Beogradu kartu  nije bilo moguće kupiti pola sata pre projekcije jer su bile rasprodate. Sva sreća pa udjosmo “preko veze”. Heh, ko bi to očekivao u gradu u kome bioskopi jedva i da postoje, a publika skida sve sa Torrenta..? A onda dodje Fest ili Slobodna Zona i putem medija sale koje su obicno prazne pune se publikom.

Moje ubedjenje da ću videti poznate i drage iz sveta reggae muzike koji su pohrlili da u moru beznadja, nekulture i apatije nahrane glad za nečim kvalitetnim, raspršilo se dok sam posmatrala raznorazne polu-fancy face. Nema Rastafarijanaca pozvanih na festival. Većina posetilaca je verovatno iz kružooka festivala, neki sa B92 sa dobijenim kompletima ulaznica za dž….I tek poneki prepoznatljivi reggae aficionado. Donde está Rasta people?  Dobrodošli u Zonu večernje nerd zabave “kruga dvojke”, koji posle projekcija glasa i direkcija festivala odlučuje po broju ocena publike koji film da ide “na bis”, tj. koji će van-Beogradjani moći da gledaju. Marli je dosegao visoku poziciju.

“Pred vama je film o Bobu Marliju, koji je nastao tako što je Kevin McDonald putovao po Africi i tamo spoznao da Afrikanci mnogo poštuju Marlija i crtaju grafite sa njegovim likom svuda, i to je njega inspirisalo da napravi film. Projekcija traje 144 minuta, ali nemojte se plašiti, sigurni smo da će vam se film svideti”.

OVO kao takvo je bila kompletna najava remek dela na ovom festivalu.

Nije bilo ni pomena o tome da je prvobitno još 2008 Martin Scorsese izvorno radio na ovom dokumentarcu ali da ga je brzo napustio zbog nemogućnosti da uskladi raspored a zamenio ga je Kevin Macdonald (The Last King of Scotland, nagrada Americke filmske akademije za One day in September). Film je objavljen ove godine i donosi retke snimke i važna svedočanstva o liku i delu jedne od najvećih legendi sveta. Možda najbitnije reći – film je podržan od strane porodice Marley, čak i oni sami pričaju o svom ocu i suprugu, dajući autorska prava na sav prikazani muzički i video materijal, a Tuff Gong Pictures (prvobitno samo Tuff Gong muzički studio kojeg je  1965. osnovao Bob Marley) nosi deo projekta. Kažem da je učešće porodice najbitnije jer postoji mnogo eksploatatora Marlijeve životne priče, čemu smo nedavno bili svedoci u Beogradu na proslavi 50-godišnjice nezavisnosti Jamajke. Ta storija je evidentno i (očekivano) ignorisana od strane Marlijeve supruge i dece.

Ako bismo govorili o Bobu kao pevaču/tekstopiscu, kompletnom muzičaru, možda možemo reći da boljih gitarista sigurno ima, ali s pravom (dozvolićete mi malčice pristrasnosti) možemo tvrditi da nema veće muzičke i ljudske veličine u jednom čoveku 20-veka od Bob Marley-a. Pesme Wailersa su postale univerzalne pesme ljubavi, mira i nade i nalaze se medju najboljim i najprepoznatljivijim muzičkim delima. Preneli su najsnažnije Rasta način života, razmišljanja i osećanja na ceo svet. Ceo film muzički je obojilo preko 60 njegovih pesama i onih iz rane faze sa Wailersima kao i onih nastalih onda kada je Island records odlučio da je bolje da Bob izdvojen kao frontmen.

Film počinje dramatičnim snimkom mesta u Gani odakle su stotine hiljada ljudi odvoženi  na Karibe kao robovi. Mnoštvo reggae pesama do danas govori o tim vratima kroz koja se niko ne vraća – The door of no return. Pojavljuju još uvek aktivni muzičari – starci sa početka nastanka reggaea, koji objašnjavaju da je to muzika koja ide iz srca, sinkopa, gde sviraš čak i zamišljeni udarac bubnja. Kažu i kako u Bibliji piše da će jednog dana u Africi da se pojavi crni Kralj nad Kraljevima, Lav Plemena Jude, potomak Kralja Solomona i Kraljice Šive, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Haile Selasije. Saznaćete ko su bili prvi rastafarijanci i čijim učenjima su se vodili i kako je Selasije sleteo na Jamajku gde ga je dočekalo na hiljade vernika ubedjenih da je on inkarnacija Boga.

Zbog njegove rasne mešovitosti Bob je u svojoj zemlji bio društveni izgnanik. Njegov otac je 60-godišnji beli zapovednik britanske vojske a majka 16-godišnja Cedella Marley Booker koja tog čoveka, nakon što je proveo noć sa njom, kako sama kaže “jer je njen otac bio njegov prijatelj”, nije više nikad videla. Potresni deo filma čini susret Kevina McDonalda sa ostalim potomcima i rodjacima Norvala Marlija, dato im je da čuju pesmu “Cornerstone”, koju je Bob napisao nakon što ga je ta familija u Denveru odbila. “The stone that the builder refused shall always be the head cornerstone”. Shvatili su da je upravo tako, da je baš taj čupavi dečko koga su oterali iz kuće postao The Marley koji je to ime proslavio i ostavio generacije da nastave borbu.

U filmu saznajem da je bio i prilično tvrdoglav, opsesivan prema svojoj misiji koju nije napištao čak ni kada su pucali na njega, Ritu i menadžera. On je bio toliko uronjen u pisanje da je spavao samo četiri sata noću. Kada se teško razboleo pokazao je nadljudsku energiju i jaku volju da pobedi kancer. Poster u mojoj sobi podseća me da je Bob bio i privlačan čovek. Dvoje njegove deece – David, zvani Ziggy, sada četrdesettrogodišnjak, i Cedella, godinu dana starija – sećaju ga se kao starešine koji ih nije štedeo u životnom disciplinovanju (oni su bili njegovi Jah Soldiers) a Bobov takmičarski duh se iskazivao čak i kada se igrao sa decom. Ukupno je imao jedanaestoro dece dece iz 7 veza. Film ne kritikuje poligamiju več opisuje reggae legendu kao stidljivu osobu u koju su se žene zaljubljivale.

Otišla sam da pogledam ovo filmsko ostvarenje na Slobodnoj zoni zbog mogućnosti da ga gledam u društvu, na velikom ekranu i to prevedenog na srpski, ali ono što mi je totalno pokvarilo utisak jeste upravo taj prevod, koji nas je slatko nasmejao i ukazao nam da je, recimo NATTY DREAD u maestralnom prevodu na srpski – STRAŠAN DASA!

“The term Natty Dreadlocks actually means “naturally locked hair”. Znam, teško je patois staviti u kontekst srpskog jezika a i još kada je u pitanju poezija, ali taj dasa..mora da je baš bio mnogo strašan… Nemojte se bojati, sigurni smo da će vam se svideti, kako nas je ljubazno upozorila najavljivačica. Kad bolje razmislim, šta bi drugo bio savet od strane ignoranta publici neupućenoj u reggae…Ovakvih besmislenih primera je mnogo. Od delova gde stručni prevodilac nije ni razumeo o čemu je reč pa je po svom nahodjenju prevodio, do smešnih grešaka u prevodjenju samih Marlijevih ili čak stihova iz Biblije.

Ono što je ovde očigledno, jeste da se cenjeni festival nije ni potrudio da konsultuje makar internet, ako ne angažovane ljude sa domaće reggae scene uvek rade da pomognu, makar to bilo i besplatno. Festival koji radi sa pristojnim budzetom i ne jednim medijskim magnatom dozvolio je sebi da unizi ovaj film, reditelja, al još tragičnije – publiku. Sad pomišljam, sva sreća pa nije bilo mnogo poklonika reggae muzike u sali, jer bi smeh, koji se prolamao svaki put kad se na ekranu pojavi neko ko puši lulu, dzoint ili priča o Marlijevim avanturama sa devojkama , bio upućen onome ko se u poduhvat prevodjenja upustio isključivo zbog para. Ne bi bilo posebno teško saznati pravo značenje termina rastafarijanske kulture, na internetu postoji sijaset analiza, blogova, patois rečnika, biblijskih referenci…zar ne?

Ono što je prosečni posetilac nakon ovako prevedenog filma, u nekim momentma, graniči se sa podrškom stereotipima o Jamajci. Film nam prenosi dokumentovana svedočanstva o životu legende, razvoju reggae muzike i njegovoj preranoj smrti od raka,ipak  iritantno je bilo posmatrati kako sam prevod navodi ljude na reakcije na mestima gde, po nahodjenju prevodioca, po njemu treba napraviti šalu na Marlijev račun ili na račun Rastafarijanaca. Možda su gledaoci malo bolje upoznali Boba Marlija, ali u suštini, poruka ostaje ukaljana plitkošću. ŠŠŠŠŠŠ, neko u pozadini žvaće kokice….Hrs hrs…Šta ide sledeće, film o Betmenu?

Da biste zaista uživali u ovom delu i spoznali Marlija u boljem svetlu, predlažem dva moguća rešenja  – kupite dvd sa titlom na engleskom i naučite engleski i patois.

Što se mene lično tiče, moram da vam kažem kako je ovde, na jedinom reggae blogu kod nas, najava filma postavljena par nedelja pre projekcije. Pored očekivanja koje nalaže opšta kultura, niko iz organizacije nije ni reagovao a samo je bilo dovoljno reći, ako ništa drugo, bar hvala?…Ko bi to bio festivalu najzahvalniji za retku priliku da vidi jedno ovako značajno delo, ako ne domaći poklonici reggaea?! Sigurno ne oni koji su iz bioskopa izašli smešeći se jer su bili zabavljani tokom 144 minuta i koji će sutradan na isti film zaboraviti. Nije u krivu onaj koji ne zna nego onaj koji neće da zna.

Cenjena Slobodna Zono, sledeći put kad pomislite da ste me nečemu naučili, da mi dajete vizuelni model kulture i da ste baš vi i vaši mediji glasnogovornici protiv marginalizacije društvenih i socijalnih grupa u Srbiji, setite se da postoje ljudi i kod nas koji su ujedineni verom, bojom kože, muzikom, interesovanima, koje je nužno poštovati pre svega (a nisu to samo Romi i gejevi). Vaše greške su osnovne mane početnika i mediokriteta. Setite se da ih vi marginalizujete i uskraćujete baš zato jer im niste dali onoliko koliko zaslužuju – a to je najbolje moguće.

Do tada, bićete i ostati jeftina zabavljačka kategorija.

Kevin Macdonald: ‘Bob Marley is iconic’
%d bloggers like this: