Blog Archives
OVERexcited @ OVERJAM a.k.a. Mali festival VELIKE budućnosti
Tekst: Dina Todorović
Foto: Čedomir Stanković
________________________
Jah je veliki, a ja tako mala! Mislim da ova parola na koju me je inspirisao jedan film s Odri Tatu (“Bog je veliki, a ja tako mala”) najkraće i najpreciznije može da opiše moj gubitak nevinosti. Kada kažem gubitak nevinosti mislim na svoj prvi odlazak na jedan rege festival, ali onaj pravi, kakvih još uvek nema u mojoj zemlji. I bilo je kratko…. i bilo je slatko….. i bi OVERJAM!!! U mojim očima ostao je tako veeeeliki, tako lep i privlačan, zavodljiv i darežljiv. Znam da ću ga zauvek pamtiti, svaki sekund proveden na njemu, uz posebnu žal što dan ne traje 34h, jer bismo verovatno samo tako uspeli da zabeležimo, čujemo, probamo, istražimo sve što se oko nas dešavalo.
Ovaj drugi po redu Overjam internacionalni rege festival održan je od 14. do 17 . avgusta u slovenačkom mestu Tolmin, koje se nalazi na samom obodu nacionalnog parka Triglav, i u blizini granice sa Italijom. U pitanju je jedan mali festival čija je velika istorija upravo počela. Put od nepretencioznih obećanja, i skromne najave izuzetno atraktivnog programa, do potpunog trijumfa vodio je kroz četiri sadržinski bogata festivalska dana. Ova jedinstvena muzička platforma u ovom delu Evrope rezultat je koprodukcije italijanskog kulturnog društva Overjam i slovenačke agencije Kurz Rock Vibe, a po svedočenju mladog muzičara iz Slovenije Tadiman-a zapravo je plod rada i pre svega ljubavi jedne velike rege porodice okupljene oko istih vrednosti i ciljeva. Sva sumnjičavost prema organizaciji koja je nastala usled slabijeg prvog (prošlogodišnjeg) pokušaja nestala je već prvo veče kada su sa Main stage-a publiku oduvali američki sastav Groundation sa svojim hitovim poput Babylon Rul Dem i We Nah Forget Rome, a nešto kasnije i velika jamajčanska zvezda novije generacije Protoje u pratnji sastava The Indignation, koji je veliku polularnost doživeo na kontu svog drugog albuma 8 years affair. Sledećih večeri kao hedlajneri Mainstage-a nastupili su legendarni Inner Circle i Barrington Levy koji su oduševili virtuoznim umećem, dok je jedan od najpoznatijih dancehall umetnika današnjice Skarra Mucci nastupio poslednje večeri. Bogat i raznovrstan program se odvijao i na binama Dub Area, Overstage, Dancehall arena i Beach stage. Svojim prisustvom festival su uveličali i sastavi Mellow Mood i Quartiere Coffee iz Italije, nemački izvođači Jamaram, Jahcoustix i Sentinel, Dub heart i Deadly Hunta iz Velike Britanije, Jah Sun iz Kalifornije, slovenački Roots in Session, Brain Holidays iz Hrvatske i mnogi mnogi drugi, o čemu se možete informisati na sajtu (http://www.overjamfestival.com/) ili Facebook stranici festivala (https://www.facebook.com/OverjamInternationalReggaeFestival). Od umetnika iz Srbije zapažen nastup na Mainstage-u imao je Hornsman Coyote koji brzo osvaja srca ljubitelja kvalitetnog zvuka i pravih vrednosti, a polako i sigurno i evropsku pa i svetsku muzičku scenu. Na bini Over stage nastupao je i bend Killo Killo banda iz Novog Sada, dok je na Beach stage-u u ulozi selektora nastupio King Calypso iz Lazarevca.
Ideja za odlazak u Sloveniju na festival koji je nasledio nekadašnji (za nas tada klince) čuveni Soča River Sunsplash rodila se usled lineup-a koji je iz dana u dan počeo da mi iskače na Fejsu: Groundation! Protoje! (hm…!) Barrington Levy! Inner Cicle! Tako su uvek daleko, a sad odjednom tako (relativno) blizu… Definitivno napustivši ideju o odlasku na Rototom u Španiju (ne treba posebno isticati materijalnu pozadinu takve presude), pojavljuje se prvi pushup: lepa vest da King Calypso nastupa poslednjeg dana, i rado će mi ustupiti slobodno mesto u svom sound sistemu, čime će putni troškovi biti značajno skresani. Pristanak na tu opciju par dana kasnije je doveo do toga da se akreditujem kao novinar za magazin Lice Ulice (čiji sam volonter već par godina), a kome je jedan rege festival zanimljiv budući da se bavi promocijom i socijalnom inkluzijom marginalizovanih pojedinaca ili subkultura. Savršeno uklapanje u čitavu priču festivala o promociji kulturne različitosti, tolerancije i očuvanja životne sredine putem rege muzike kao sve moćnijeg oružja/oruđa u borbi za vlastitu svest i stav. U misiji da na pravi način iskusim muziku koju godinama slušam pridružuje mi se i najbolji prijatelj, fotograf-volonter i čovek mog života, sve u jednoj osobi. Ovo je idealna prilika da se u ime naše male ekipe srpskih entuzijasta zahvalim divnim ljudima iz organizacije (Andrej Težak, Sandi Maver, Ana Zorko, Andrea Kwalaman + ostatak ekipe koja je uspešno realizovala čitav događaj) na divnom iskustvu koje su nam pružili. Novinarske akreditacije naravno znače prisustvo konferencijama za štampu, od kojih smo uspeli da zabeležimo onu sa Groundation-om (svega troje novinara i to iz Bugarske, Srbije i Hrvatske, kasnije nam se pridružilo i dvoje Italijana), zatim konferenciju sa gospodinom Barrington Levy-em koji je tih dana uživao u opuštenom razgledanju Tolmina i okoline, i trojni intervju organizovan za Hornsman Coyote-a, Jahcoustix-a i Tadiman-a, koji su nastupali jedan za drugim u pratnji festivalskog Riddim benda, što je sve zajedno bila predgrupa za nastup Scarra Mucci-a.
Svaki prvi put je težak i to zbog odsustva iskusta, pa je tako bilo i sa nama. Neke greške su veće, neke manje. Zahvalna sam na prilici koja mi se ukazala posle sjajnog i predanog nastupa Protoje-a i njegovog benda The Indignation da na kratko popričam sa Paris-om (klavijature), a zatim i Oje Ken Ollivier-om (Protoje), ali je ostao gorak ukus pošto sam bila OVERexcited @ OVERJAM, te u datom trenutku nisam imala dovoljno mudrosti da sa čovekom povedem konstruktivniji razgovor, kakav bi mu verujem svakako više prijao. On i bend su imali izuzetno moćan nastup, i biće i više nego zanimljivo pratiti njihov razvoj. Sve vreme tokom razgovora bio je jako prijatan, nekako baš skroman, smiren, otvoren i pristupačan, a uspela sam između ostalog da saznam kako veruje da svaki pojedinac u sebi ima delić božanskog, da Rasta učenje ne vidi razliku između recimo mene koja imam totalno različite korene od naprimer njegovih, da je smisao svega da ne postoje podele i ograničenja, kao i da se sadašnji trenutak u istoriji regea može označiti kao “rivival of Jah music“.
Sve se to meni učinilo poprilično loše vođeno sa moje strane, da ne kažem neprofesionalno, prvenstveno jer se radi o nekome koga izuzetno poštujem i volim i koga sam želela toliko toga bitnog da pitam, ali onda se kroz par dana pojavio Hornsman Coyote na svojoj konferenciji sa ohrabrujućom pričom koja me je držala na ivici suza, zbog svoje jednostavnosti a opet tako lekovitog efekta na svaku boljku, ranu ili ranicu: (kratak odlomak) “Kod regea je najbitnija pozitivnost, i zdrav način razmišljanja i življenja, što je jako dobra stvar. Iako se iste poruke stalno ponavljaju uvek iznova i iznova, upravo je to potrebno ljudima, treba jedni druge da podsećamo šta je ispravno u životu. Rege u podsvesti menja način razmišljanja ljudi, način na koji žive, to je misija broj jedan. Niko od nas nije savršen, i svi grešimo. Ujutru kad se probudiš, uvek postoji nešto u čemu si pogrešio, ali treba da ponavljaš sebi i ljudima da će sve biti bolje. To je misija koju ima rege, i dobro mu ide, nove generacije podsvesno usvajaju poruke iz rege muzike i tako postaju bolji ljudi.”
Osim muzike koju su uživo izvodili mnogobrojni kvalitetni muzičari, koja je bila sveprisutna i išla od roots-a do drum’n’ reggae-a, možda je najjači utisak ostavila upravo atmosfera koja je vladala. Toliko različitih ljudi na jednom mestu, svi ujedinjeni jednom ljubavlju! Jednom ljubavlju koja je jedino čovekovo stanje vredno življenja, jednom ljubavlju prema pravdi, i jednom ljubavlju prema muzici koju kad jednom zavolite počne neprocenjivo da vam znači. Svi različiti, a opet isti! Kako je moguće da jedna tako jednostavna stvar koja u teoriji nije nikakva novina može da izazove tako snažan katarzični osećaj? I da pokrene lavinu razmišljanja i promena… Sve i svi su bili podešeni na irie frekvenciju, pomalo nalik na mali slovenački zion, na obali prelepe Soče, u čistoj i pitomoj šumi, gde su prisutni bili blagosloveni svojim statusom odabranih. Rastafarijanka iz Etiopije, koju smo zvali Mama, neumorno je prenosila neiscrpnu priču o izvornom učenju, o Markus Garviju, o tome kako su ih učili da će oni jednog dana biti kraljevi. Ona je svojim propovedanjem bila spremna da u svakom trenutku svim zainteresovanima pruži malo dublji (etnografski) uvid u rastafarijansku kulturu, dublji od onog koji većina rege muzike može da nam da. 
Za naše poimanje cena ovaj festival jeste malo skuplji (pivo 2€, kuvani obrok 5-6€), s tim što pruža i mogućnost zarade usled ličnog angažovanja oko skupljanja đubreta. Ukoliko na određeni punkt dopremite propisanu količinu đubreta mogli ste da zaradite 10€. Još jedan mehanizam kojim su organizatori želeli da spreče nekontrolisano odlaganje smeća jeste dodatna naplata ambalaže uz svako kupljeno piće, u visini od 1€, koji vam po povratku iste bude uplaćen na platnu karticu. Naravno, u početku je osećaj zajedništva bio jači, ali kako su petak i subota doneli sa sobom i veliki broj vikendaša iz obližnje Italije, željnih dobre zabave i čistog alkohola, tako su i ekološki principi polako padali u zaborav, ali nas je ostalo i dosta doslednih do samog kraja. Još neke dodatne tehnikalije koje mogu biti od koristi jesu da je kamp besplatan i prostire se na vrlo zanimljivoj padini ka reci, zatim sistem za kupovinu hrane je pomalo konfuzan i opterećujući, jer se sve plaćalo na jednom štandu a onda se uz račun željena hrana podizala na nekom drugom; voda Soče je ledena pa zaboravite na kupanje, ima i to jedno genijalno ostrvce koje nestaje i pojavljuje se u različitim oblicima u zavisnosti od vodostaja; noći su bile izuzetno hladne pa je jesenja garderoba i više nego dobrodošla, dok je onda opet u toku danu bio totalni summertime; i da, policija u Sloveniji je super, ukoliko uopšte i dođe do kontakta treće vrste.
Kao odgovor organizatora na svu podršku koju su dobili tokom trajanja festivala, neposredno pred završetak usledila je i objava datuma okupljanja za sledeću godinu, pa se već sada zna da će se 3. Overjam održati od 13. do 17. avgusta 2014. godine na istom mestu. Sada kada je jasno da sa ovim festivalom nema greške, stoji otvoren poziv našim sunarodnicima da se prepuste uživanju u vrhunskoj muzici, prelepoj prirodi i pozitivnoj energiji koje će tamo u svakom trenutku pronaći.
One love & Jah bless !
Hornsman Coyote & Balkan music box – video premijera
Hornsman Coyote & Balkan Music Box Riddim objavili su prvi zajednički video snimak za pesmu REVOLUTION. Video je snimljen početkom decembra prošle godinena koncertu 100% LIVE u Domu Omladine Beograda.
BMB bend čine Vladimir Lešić – perkusije, Dejan Utvar – bubnjevi, Damjan Ćirilović – bas, Slobodan Jovanović – gitara; Ivan Jevtić – klavijature; Mladen Lukić – trombon; Đurđica Vali Gajić – prateći vokal)
Pogledajte video:
Strašni dasa u Domu Omladine ili mentalna slobodna zona
Za projekciju filma MARLEY Kevina McDonalda u Domu Omladine u Beogradu kartu nije bilo moguće kupiti pola sata pre projekcije jer su bile rasprodate. Sva sreća pa udjosmo “preko veze”. Heh, ko bi to očekivao u gradu u kome bioskopi jedva i da postoje, a publika skida sve sa Torrenta..? A onda dodje Fest ili Slobodna Zona i putem medija sale koje su obicno prazne pune se publikom.
Moje ubedjenje da ću videti poznate i drage iz sveta reggae muzike koji su pohrlili da u moru beznadja, nekulture i apatije nahrane glad za nečim kvalitetnim, raspršilo se dok sam posmatrala raznorazne polu-fancy face. Nema Rastafarijanaca pozvanih na festival. Većina posetilaca je verovatno iz kružooka festivala, neki sa B92 sa dobijenim kompletima ulaznica za dž….I tek poneki prepoznatljivi reggae aficionado. Donde está Rasta people? Dobrodošli u Zonu večernje nerd zabave “kruga dvojke”, koji posle projekcija glasa i direkcija festivala odlučuje po broju ocena publike koji film da ide “na bis”, tj. koji će van-Beogradjani moći da gledaju. Marli je dosegao visoku poziciju.
“Pred vama je film o Bobu Marliju, koji je nastao tako što je Kevin McDonald putovao po Africi i tamo spoznao da Afrikanci mnogo poštuju Marlija i crtaju grafite sa njegovim likom svuda, i to je njega inspirisalo da napravi film. Projekcija traje 144 minuta, ali nemojte se plašiti, sigurni smo da će vam se film svideti”.
OVO kao takvo je bila kompletna najava remek dela na ovom festivalu.
Nije bilo ni pomena o tome da je prvobitno još 2008 Martin Scorsese izvorno radio na ovom dokumentarcu ali da ga je brzo napustio zbog nemogućnosti da uskladi raspored a zamenio ga je Kevin Macdonald (The Last King of Scotland, nagrada Americke filmske akademije za One day in September). Film je objavljen ove godine i donosi retke snimke i važna svedočanstva o liku i delu jedne od najvećih legendi sveta. Možda najbitnije reći – film je podržan od strane porodice Marley, čak i oni sami pričaju o svom ocu i suprugu, dajući autorska prava na sav prikazani muzički i video materijal, a Tuff Gong Pictures (prvobitno samo Tuff Gong muzički studio kojeg je 1965. osnovao Bob Marley) nosi deo projekta. Kažem da je učešće porodice najbitnije jer postoji mnogo eksploatatora Marlijeve životne priče, čemu smo nedavno bili svedoci u Beogradu na proslavi 50-godišnjice nezavisnosti Jamajke. Ta storija je evidentno i (očekivano) ignorisana od strane Marlijeve supruge i dece.
Ako bismo govorili o Bobu kao pevaču/tekstopiscu, kompletnom muzičaru, možda možemo reći da boljih gitarista sigurno ima, ali s pravom (dozvolićete mi malčice pristrasnosti) možemo tvrditi da nema veće muzičke i ljudske veličine u jednom čoveku 20-veka od Bob Marley-a. Pesme Wailersa su postale univerzalne pesme ljubavi, mira i nade i nalaze se medju najboljim i najprepoznatljivijim muzičkim delima. Preneli su najsnažnije Rasta način života, razmišljanja i osećanja na ceo svet. Ceo film muzički je obojilo preko 60 njegovih pesama i onih iz rane faze sa Wailersima kao i onih nastalih onda kada je Island records odlučio da je bolje da Bob izdvojen kao frontmen.
Film počinje dramatičnim snimkom mesta u Gani odakle su stotine hiljada ljudi odvoženi na Karibe kao robovi. Mnoštvo reggae pesama do danas govori o tim vratima kroz koja se niko ne vraća – The door of no return. Pojavljuju još uvek aktivni muzičari – starci sa početka nastanka reggaea, koji objašnjavaju da je to muzika koja ide iz srca, sinkopa, gde sviraš čak i zamišljeni udarac bubnja. Kažu i kako u Bibliji piše da će jednog dana u Africi da se pojavi crni Kralj nad Kraljevima, Lav Plemena Jude, potomak Kralja Solomona i Kraljice Šive, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Haile Selasije. Saznaćete ko su bili prvi rastafarijanci i čijim učenjima su se vodili i kako je Selasije sleteo na Jamajku gde ga je dočekalo na hiljade vernika ubedjenih da je on inkarnacija Boga.
Zbog njegove rasne mešovitosti Bob je u svojoj zemlji bio društveni izgnanik. Njegov otac je 60-godišnji beli zapovednik britanske vojske a majka 16-godišnja Cedella Marley Booker koja tog čoveka, nakon što je proveo noć sa njom, kako sama kaže “jer je njen otac bio njegov prijatelj”, nije više nikad videla. Potresni deo filma čini susret Kevina McDonalda sa ostalim potomcima i rodjacima Norvala Marlija, dato im je da čuju pesmu “Cornerstone”, koju je Bob napisao nakon što ga je ta familija u Denveru odbila. “The stone that the builder refused shall always be the head cornerstone”. Shvatili su da je upravo tako, da je baš taj čupavi dečko koga su oterali iz kuće postao The Marley koji je to ime proslavio i ostavio generacije da nastave borbu.
U filmu saznajem da je bio i prilično tvrdoglav, opsesivan prema svojoj misiji koju nije napištao čak ni kada su pucali na njega, Ritu i menadžera. On je bio toliko uronjen u pisanje da je spavao samo četiri sata noću. Kada se teško razboleo pokazao je nadljudsku energiju i jaku volju da pobedi kancer. Poster u mojoj sobi podseća me da je Bob bio i privlačan čovek. Dvoje njegove deece – David, zvani Ziggy, sada četrdesettrogodišnjak, i Cedella, godinu dana starija – sećaju ga se kao starešine koji ih nije štedeo u životnom disciplinovanju (oni su bili njegovi Jah Soldiers) a Bobov takmičarski duh se iskazivao čak i kada se igrao sa decom. Ukupno je imao jedanaestoro dece dece iz 7 veza. Film ne kritikuje poligamiju več opisuje reggae legendu kao stidljivu osobu u koju su se žene zaljubljivale.
Otišla sam da pogledam ovo filmsko ostvarenje na Slobodnoj zoni zbog mogućnosti da ga gledam u društvu, na velikom ekranu i to prevedenog na srpski, ali ono što mi je totalno pokvarilo utisak jeste upravo taj prevod, koji nas je slatko nasmejao i ukazao nam da je, recimo NATTY DREAD u maestralnom prevodu na srpski – STRAŠAN DASA!
“The term Natty Dreadlocks actually means “naturally locked hair”. Znam, teško je patois staviti u kontekst srpskog jezika a i još kada je u pitanju poezija, ali taj dasa..mora da je baš bio mnogo strašan… Nemojte se bojati, sigurni smo da će vam se svideti, kako nas je ljubazno upozorila najavljivačica. Kad bolje razmislim, šta bi drugo bio savet od strane ignoranta publici neupućenoj u reggae…Ovakvih besmislenih primera je mnogo. Od delova gde “stručni“ prevodilac nije ni razumeo o čemu je reč pa je po svom nahodjenju prevodio, do smešnih grešaka u prevodjenju samih Marlijevih ili čak stihova iz Biblije.
Ono što je ovde očigledno, jeste da se cenjeni festival nije ni potrudio da konsultuje makar internet, ako ne angažovane ljude sa domaće reggae scene uvek rade da pomognu, makar to bilo i besplatno. Festival koji radi sa pristojnim budzetom i ne jednim medijskim magnatom dozvolio je sebi da unizi ovaj film, reditelja, al još tragičnije – publiku. Sad pomišljam, sva sreća pa nije bilo mnogo poklonika reggae muzike u sali, jer bi smeh, koji se prolamao svaki put kad se na ekranu pojavi neko ko puši lulu, dzoint ili priča o Marlijevim avanturama sa devojkama , bio upućen onome ko se u poduhvat prevodjenja upustio isključivo zbog para. Ne bi bilo posebno teško saznati pravo značenje termina rastafarijanske kulture, na internetu postoji sijaset analiza, blogova, patois rečnika, biblijskih referenci…zar ne?
Ono što je prosečni posetilac nakon ovako prevedenog filma, u nekim momentma, graniči se sa podrškom stereotipima o Jamajci. Film nam prenosi dokumentovana svedočanstva o životu legende, razvoju reggae muzike i njegovoj preranoj smrti od raka,ipak iritantno je bilo posmatrati kako sam prevod navodi ljude na reakcije na mestima gde, po nahodjenju prevodioca, po njemu treba napraviti šalu na Marlijev račun ili na račun Rastafarijanaca. Možda su gledaoci malo bolje upoznali Boba Marlija, ali u suštini, poruka ostaje ukaljana plitkošću. ŠŠŠŠŠŠ, neko u pozadini žvaće kokice….Hrs hrs…Šta ide sledeće, film o Betmenu?
Da biste zaista uživali u ovom delu i spoznali Marlija u boljem svetlu, predlažem dva moguća rešenja – kupite dvd sa titlom na engleskom i naučite engleski i patois.
Što se mene lično tiče, moram da vam kažem kako je ovde, na jedinom reggae blogu kod nas, najava filma postavljena par nedelja pre projekcije. Pored očekivanja koje nalaže opšta kultura, niko iz organizacije nije ni reagovao a samo je bilo dovoljno reći, ako ništa drugo, bar hvala?…Ko bi to bio festivalu najzahvalniji za retku priliku da vidi jedno ovako značajno delo, ako ne domaći poklonici reggaea?! Sigurno ne oni koji su iz bioskopa izašli smešeći se jer su bili zabavljani tokom 144 minuta i koji će sutradan na isti film zaboraviti. Nije u krivu onaj koji ne zna nego onaj koji neće da zna.
Cenjena Slobodna Zono, sledeći put kad pomislite da ste me nečemu naučili, da mi dajete vizuelni model kulture i da ste baš vi i vaši mediji glasnogovornici protiv marginalizacije društvenih i socijalnih grupa u Srbiji, setite se da postoje ljudi i kod nas koji su ujedineni verom, bojom kože, muzikom, interesovanima, koje je nužno poštovati pre svega (a nisu to samo Romi i gejevi). Vaše greške su osnovne mane početnika i mediokriteta. Setite se da ih vi marginalizujete i uskraćujete baš zato jer im niste dali onoliko koliko zaslužuju – a to je najbolje moguće.
Do tada, bićete i ostati jeftina zabavljačka kategorija.
Kevin Macdonald: ‘Bob Marley is iconic’
Premijera spota Hornsman Coyotea & Jah Masona
Spot „Belly of the Beast“, prva saradnja dva poznata reggae autora iz Srbije i Jamajke, Hornsmana Coyote-a i Jah Masona biće predstavljen u četvrtak 18. oktobra, 2012. na YouTube kanal Balkan Music Boxa. Read the rest of this entry
Hronika Rototom festivala 2012 – 17. avgust – ALBO dan
Rekli su mi pre polaska iz Beograda moji prijatelji Španci – pripremi se na veliku vrućinu!
I ja tako lepo smislim: poneću nov šatorčić, tendu i dušek na naduvavanje. 15kg backpack-a na mojim ledjima je kao da nosim orman. Al dobro, i to je deo odrastanja onih koji su prevalili 30-tu, odoh ja na kampovanje u špansko selo da vidim kako je. Drugi dan je bio dan istraživanja pogodnosti plaže Benicassima. Plaža zvana Sun beach u centru malog mesta je prelepa, prostire se toliko daleko da joj kraj ne vidim. More menja boju od svetlo plave do tirkizno i teget. Malo pesak pa malo šljunak, mesta koliko voliš. Al Španci izgleda nisu mnogo mislili na one koji u okviru svog aranžmana za letovanje nisu uplatili posebnu taksu na senku. Ono malo palmi što pruža spas od paklenog sunca je zasadjeno tik uz plažu, na šetalištu a hlada nigde. Moj mamurluk od one rakije od sinoć ne voli vrućinu. Improvizacija sa štapom i ženskim maramama, ha! Pravi sam Robinzon! Učim i ja lagano a tek sam drugi dan tu. Ah, spavanje, izležavanje, miris mora, reggae i svi ti prelepi rasta ljudi..Mali gradski autobus vozi sa festivalskog parkinga na plažu. Svi spokojno čekaju u koloni da udju, uredno plate 1,40 eur u jednom pravcu. U busu se sluša Rototom radio i ja jedva čekam da sedim u tom studiju i zamišljam istu scenu koju sada vidim a to je pun bus rastamana i rasta sestrica koji pevaju i voze se do mora. Sklapaju se nova drugarstva, učim nove fraze i kupim i poneku šalu na španskom. Opijena sam koloritom prizora. O stejdzu koji se nalazi na plaži, neshto kasnije…
Istorija se ponavlja, barem meni, jer je dama koja se popela na Main stage u 20h tog dana to isto uradila pre nekoliko godina na Exit festivalu u isto doba dana.. Tanya Stephens lagano zagreva publiku koja, iako je toplo, još uvek nije dovoljno dima uzela ili posetila šank dovoljno puta. Ili samo čekaju mrak. Argument da Tanja nije bila dobra pada u vodu jer je sasvim sigurno jedan od boljih novijih glasova ritma i bluza i reggaea. I prija, sedim na betoniranom prostoru Main-a, lenja josh uvek dok ne padne noć a moj nizak pritisak se ne popne na normalu, hvata me njena emocija. Pesme su mahom ljubavne, poznajući Tanju ipak znamo da nisu bash nevine, buntovna je, žena koja nosi dancehall attitude. Ispričala nam je o svom bivšem u jednoj od pesama najavljujući istoriju sa “Znate shta sam mu rekla – Madafaka, nisi ti mene ostavio nego ja ostavljam tebe jer niko ne ostavlja Tanju Stivens” ..ili neshto tako slično, uglavnom, opasna ženska. Publika se probudila na “It’s A Pity”, očekivano refren pevajući horski. Kako je to smešno videti kad pomisliš na prevod pesme ! Nešto kao – Šteta je što već imaš ženu a ja već imam muža u mome životu…Pravi narodnjak!
Posle nje stigao je KRALJ! Michael Rose, glavom i njenom maramom, ispred mene po prvi put! Black Uhuru repertoar, možda skoro isti kao i čuveni Live iz 1984 u pratnji sada već odomaćenog Ruff Cut benda. On je osnova za razumevanje reggaea i njegovog razvoja i jedan od retkih koji nije pred vratima riddim ere izgubio na kvalitetu i stilu. “Guess Who’s Coming To Dinner”, dobro poznata produkcija Niney The Observera na Roto poslužavniku našla se zajedno sa Niney-jem na bini. Španci su poznati po tome da vole obrok od 3 dela, pa smo za dezert dobili čuvenu pesmu “Blood & Fire” koju je otpevao veliki producent a nešto kasnije sam je slušala ponovljenu stotinama puta od strane mojih kolega sa radija. Catchy song….
Ove večeri nastupili su i pobednici Latino Reggae contesta, sestrinskog takmičenja Evropskog Reggae Contesta u organizaciji Rototoma, Los Dubies and Tianobless. Oni su, uz srpski Irie FM najbolji u ovogodišnjoj konkurenciji. No, nestrpljiva sam da vam opišem glavni dogadjaj zbog koga sam ovu hroniku nazvala Albo dan, te ću o Kontestu i nastupu našeg i latino benda u nekoj od narednih hronika.
Alborosie je napravio vrhunski šou. Uzimajući u obzir da je na Rototomu od prvog dana, još od pre sto godina u Italiji i da je praktično kum festivala, nije čudno što sa tolikim entuzijazmom i radošću dolazi na binu i dovodi veliki broj pevača i muzičara. On jeste veliko ime i pravi šoumen, uživa ogromno poštovanje na Jamajci i širom sveta. Samo, budimo realni, u njegovoj slici reggae je šou a ne sufferaz music. Harizma je nesumnjiva, on vlada scenom, ne skidaš pogled sa njega. “Kingston Town”, svi pevaju poznatu stvar. On slavi život i poziva na pobunu, al jedan momenat mi je splasnuo oduševljenje. Ne zamerite dragi čitaoci, ja sam ipak žensko i Rasta, meni je jako vulgaran pojam daggeringa. Njegov back vocal, Jamajčanka koja ima raspon glasa operske dive i izgleda prelepo u trenutku neke ragga deonice izleće u pročelje bine i izvodi daggering sa Alborosijem! Oh my God! Ko voli nek izvoli, al pažljivo, čitali smo da je opasno po polne organe 🙂 Eto, više mu nisam verovala. Ali šou je stvarno bio vrhunski, za taj njegov stil. Etana, Ky-Mani Marley i Michael Rose bili su njegovi gosti, takodje i Melow Mood, italijanski blizanci koje sam vidjala u backstage-u ali sam mislila da su neki stage radnici, kad se popeše na binu i odvališe neki ragga. Svaka čast za mlade nade! Bend je moćan, spreman, i ne prestajemo da djuskamo. Ja djuskam i dok snimam kamerom što će se svakako odraziti na statiku mog snimka, al ne mogu da odolim.
Selimo se kao i prethodnih dana na Dub Station gde su bili The Disciples i Jonah Dan. Što ja volim taj stage! Ljudi se ko noćni leptiri na svetlo lepe za svaki od zvučnih setova kao da je DJ upravo ispred njih. Smešno i neverovatno! Zapravo sound system retko ko i vidi osim onih u centru stejdza. Lepo je napravljen taj Dub Station, tako da DJ-evi imaju direktan i blizak kontakt sa publikom. Londonski bas pod rukama Russ D-ja koji je ranije producirao 4 albuma još jednog gosta u narednim danima, Jah Shaka-e. Steppaz, todos! Vamos, do jutra opet, noge ne osećaš al ritam i taj vajb uzbudjenja ne dozvoljava da se povučeš u tišinu kampa. Ne ideš ni kad sunce već zadje i moliš ih da puste samo bar još jednu stvar jer ako stane muzika pašćeš, tada nema tog tečnog nevidljivog polja zvučne energije oko tebe. I konačno stao je i slow chant Jonah dan-a i bas sa sound sustema i tad lagano u svoj maleni kupolasti stan u staff kampingu.
Sutra će biti još bolje, stiže nam Freddie McGregor! I Irie FM iz Beograda!! Fotke drugog dana:
50 godina nezavisnosti: One Love Jamaica u Beogradu+foto
Konzulat Jamajke i Dom omladine Beograda pozvali su nas 28. i 29. septembra da uživamo u egzotičnoj kulturi Jamajke povodom obeležavanja pola veka nezavisnosti ove karipske države. U prostoru DOB-a publika je imala priliku da u 2 dana dozivi kulturu Jamajke kroz koncerte u izvođenju Ras Abrahama i domaceg Del Arno benda i film o Bobu Marliju sa pocetka karijere autorke Esther Anderson i Gian Godoy-a.
JAMMING
Here you can find some good tunes that pass troughNOFM.rs (nofm.rs) playlists, as we have scheduled the time for mixtapes – fridays at midnight .Enjoy the jam!!
via JAMMING.
missidreadvibration 