Category Archives: review
Miss I Dread vibration blog – najčitaniji tekstovi 2013
Ovako je prošla 2013 godina na ovom reggae blogu.
Nadam se da će 2014 doneti još brojnije posete, nove saradnike (poziv i dalje stoji!!) i interesantne tekstove.
Hvala na čitanju!!
Srecna vam Nova Godina!
Posetioci iz 65 zemalja čitali su Miss I Dread vibration blog ove godine. Sajt je dostigao 10 511 poseta od septembra 2011.
Ovo su najčitanjiji tekstovi 2013.
- 1 OVERexcited @ OVERJAM a.k.a. Mali festival VELIKE budućnosti by Dina Todorovic August 2013
- 2 Top 10 stereotipa o Jamajci November 2012
- 3 Friendship – Ethiopia and Yugoslavia, H.I.M & Tito March 2012
- 4 Bunny Wailer će tužiti Snoop-a? January 2013
- 5 Pred Bob Marli dan u Srbiji – koncerti i novosti February 2013
OVERexcited @ OVERJAM a.k.a. Mali festival VELIKE budućnosti
Tekst: Dina Todorović
Foto: Čedomir Stanković
________________________
Jah je veliki, a ja tako mala! Mislim da ova parola na koju me je inspirisao jedan film s Odri Tatu (“Bog je veliki, a ja tako mala”) najkraće i najpreciznije može da opiše moj gubitak nevinosti. Kada kažem gubitak nevinosti mislim na svoj prvi odlazak na jedan rege festival, ali onaj pravi, kakvih još uvek nema u mojoj zemlji. I bilo je kratko…. i bilo je slatko….. i bi OVERJAM!!! U mojim očima ostao je tako veeeeliki, tako lep i privlačan, zavodljiv i darežljiv. Znam da ću ga zauvek pamtiti, svaki sekund proveden na njemu, uz posebnu žal što dan ne traje 34h, jer bismo verovatno samo tako uspeli da zabeležimo, čujemo, probamo, istražimo sve što se oko nas dešavalo.
Ovaj drugi po redu Overjam internacionalni rege festival održan je od 14. do 17 . avgusta u slovenačkom mestu Tolmin, koje se nalazi na samom obodu nacionalnog parka Triglav, i u blizini granice sa Italijom. U pitanju je jedan mali festival čija je velika istorija upravo počela. Put od nepretencioznih obećanja, i skromne najave izuzetno atraktivnog programa, do potpunog trijumfa vodio je kroz četiri sadržinski bogata festivalska dana. Ova jedinstvena muzička platforma u ovom delu Evrope rezultat je koprodukcije italijanskog kulturnog društva Overjam i slovenačke agencije Kurz Rock Vibe, a po svedočenju mladog muzičara iz Slovenije Tadiman-a zapravo je plod rada i pre svega ljubavi jedne velike rege porodice okupljene oko istih vrednosti i ciljeva. Sva sumnjičavost prema organizaciji koja je nastala usled slabijeg prvog (prošlogodišnjeg) pokušaja nestala je već prvo veče kada su sa Main stage-a publiku oduvali američki sastav Groundation sa svojim hitovim poput Babylon Rul Dem i We Nah Forget Rome, a nešto kasnije i velika jamajčanska zvezda novije generacije Protoje u pratnji sastava The Indignation, koji je veliku polularnost doživeo na kontu svog drugog albuma 8 years affair. Sledećih večeri kao hedlajneri Mainstage-a nastupili su legendarni Inner Circle i Barrington Levy koji su oduševili virtuoznim umećem, dok je jedan od najpoznatijih dancehall umetnika današnjice Skarra Mucci nastupio poslednje večeri. Bogat i raznovrstan program se odvijao i na binama Dub Area, Overstage, Dancehall arena i Beach stage. Svojim prisustvom festival su uveličali i sastavi Mellow Mood i Quartiere Coffee iz Italije, nemački izvođači Jamaram, Jahcoustix i Sentinel, Dub heart i Deadly Hunta iz Velike Britanije, Jah Sun iz Kalifornije, slovenački Roots in Session, Brain Holidays iz Hrvatske i mnogi mnogi drugi, o čemu se možete informisati na sajtu (http://www.overjamfestival.com/) ili Facebook stranici festivala (https://www.facebook.com/OverjamInternationalReggaeFestival). Od umetnika iz Srbije zapažen nastup na Mainstage-u imao je Hornsman Coyote koji brzo osvaja srca ljubitelja kvalitetnog zvuka i pravih vrednosti, a polako i sigurno i evropsku pa i svetsku muzičku scenu. Na bini Over stage nastupao je i bend Killo Killo banda iz Novog Sada, dok je na Beach stage-u u ulozi selektora nastupio King Calypso iz Lazarevca.
Ideja za odlazak u Sloveniju na festival koji je nasledio nekadašnji (za nas tada klince) čuveni Soča River Sunsplash rodila se usled lineup-a koji je iz dana u dan počeo da mi iskače na Fejsu: Groundation! Protoje! (hm…!) Barrington Levy! Inner Cicle! Tako su uvek daleko, a sad odjednom tako (relativno) blizu… Definitivno napustivši ideju o odlasku na Rototom u Španiju (ne treba posebno isticati materijalnu pozadinu takve presude), pojavljuje se prvi pushup: lepa vest da King Calypso nastupa poslednjeg dana, i rado će mi ustupiti slobodno mesto u svom sound sistemu, čime će putni troškovi biti značajno skresani. Pristanak na tu opciju par dana kasnije je doveo do toga da se akreditujem kao novinar za magazin Lice Ulice (čiji sam volonter već par godina), a kome je jedan rege festival zanimljiv budući da se bavi promocijom i socijalnom inkluzijom marginalizovanih pojedinaca ili subkultura. Savršeno uklapanje u čitavu priču festivala o promociji kulturne različitosti, tolerancije i očuvanja životne sredine putem rege muzike kao sve moćnijeg oružja/oruđa u borbi za vlastitu svest i stav. U misiji da na pravi način iskusim muziku koju godinama slušam pridružuje mi se i najbolji prijatelj, fotograf-volonter i čovek mog života, sve u jednoj osobi. Ovo je idealna prilika da se u ime naše male ekipe srpskih entuzijasta zahvalim divnim ljudima iz organizacije (Andrej Težak, Sandi Maver, Ana Zorko, Andrea Kwalaman + ostatak ekipe koja je uspešno realizovala čitav događaj) na divnom iskustvu koje su nam pružili. Novinarske akreditacije naravno znače prisustvo konferencijama za štampu, od kojih smo uspeli da zabeležimo onu sa Groundation-om (svega troje novinara i to iz Bugarske, Srbije i Hrvatske, kasnije nam se pridružilo i dvoje Italijana), zatim konferenciju sa gospodinom Barrington Levy-em koji je tih dana uživao u opuštenom razgledanju Tolmina i okoline, i trojni intervju organizovan za Hornsman Coyote-a, Jahcoustix-a i Tadiman-a, koji su nastupali jedan za drugim u pratnji festivalskog Riddim benda, što je sve zajedno bila predgrupa za nastup Scarra Mucci-a.
Svaki prvi put je težak i to zbog odsustva iskusta, pa je tako bilo i sa nama. Neke greške su veće, neke manje. Zahvalna sam na prilici koja mi se ukazala posle sjajnog i predanog nastupa Protoje-a i njegovog benda The Indignation da na kratko popričam sa Paris-om (klavijature), a zatim i Oje Ken Ollivier-om (Protoje), ali je ostao gorak ukus pošto sam bila OVERexcited @ OVERJAM, te u datom trenutku nisam imala dovoljno mudrosti da sa čovekom povedem konstruktivniji razgovor, kakav bi mu verujem svakako više prijao. On i bend su imali izuzetno moćan nastup, i biće i više nego zanimljivo pratiti njihov razvoj. Sve vreme tokom razgovora bio je jako prijatan, nekako baš skroman, smiren, otvoren i pristupačan, a uspela sam između ostalog da saznam kako veruje da svaki pojedinac u sebi ima delić božanskog, da Rasta učenje ne vidi razliku između recimo mene koja imam totalno različite korene od naprimer njegovih, da je smisao svega da ne postoje podele i ograničenja, kao i da se sadašnji trenutak u istoriji regea može označiti kao “rivival of Jah music“.
Sve se to meni učinilo poprilično loše vođeno sa moje strane, da ne kažem neprofesionalno, prvenstveno jer se radi o nekome koga izuzetno poštujem i volim i koga sam želela toliko toga bitnog da pitam, ali onda se kroz par dana pojavio Hornsman Coyote na svojoj konferenciji sa ohrabrujućom pričom koja me je držala na ivici suza, zbog svoje jednostavnosti a opet tako lekovitog efekta na svaku boljku, ranu ili ranicu: (kratak odlomak) “Kod regea je najbitnija pozitivnost, i zdrav način razmišljanja i življenja, što je jako dobra stvar. Iako se iste poruke stalno ponavljaju uvek iznova i iznova, upravo je to potrebno ljudima, treba jedni druge da podsećamo šta je ispravno u životu. Rege u podsvesti menja način razmišljanja ljudi, način na koji žive, to je misija broj jedan. Niko od nas nije savršen, i svi grešimo. Ujutru kad se probudiš, uvek postoji nešto u čemu si pogrešio, ali treba da ponavljaš sebi i ljudima da će sve biti bolje. To je misija koju ima rege, i dobro mu ide, nove generacije podsvesno usvajaju poruke iz rege muzike i tako postaju bolji ljudi.”
Osim muzike koju su uživo izvodili mnogobrojni kvalitetni muzičari, koja je bila sveprisutna i išla od roots-a do drum’n’ reggae-a, možda je najjači utisak ostavila upravo atmosfera koja je vladala. Toliko različitih ljudi na jednom mestu, svi ujedinjeni jednom ljubavlju! Jednom ljubavlju koja je jedino čovekovo stanje vredno življenja, jednom ljubavlju prema pravdi, i jednom ljubavlju prema muzici koju kad jednom zavolite počne neprocenjivo da vam znači. Svi različiti, a opet isti! Kako je moguće da jedna tako jednostavna stvar koja u teoriji nije nikakva novina može da izazove tako snažan katarzični osećaj? I da pokrene lavinu razmišljanja i promena… Sve i svi su bili podešeni na irie frekvenciju, pomalo nalik na mali slovenački zion, na obali prelepe Soče, u čistoj i pitomoj šumi, gde su prisutni bili blagosloveni svojim statusom odabranih. Rastafarijanka iz Etiopije, koju smo zvali Mama, neumorno je prenosila neiscrpnu priču o izvornom učenju, o Markus Garviju, o tome kako su ih učili da će oni jednog dana biti kraljevi. Ona je svojim propovedanjem bila spremna da u svakom trenutku svim zainteresovanima pruži malo dublji (etnografski) uvid u rastafarijansku kulturu, dublji od onog koji većina rege muzike može da nam da. 
Za naše poimanje cena ovaj festival jeste malo skuplji (pivo 2€, kuvani obrok 5-6€), s tim što pruža i mogućnost zarade usled ličnog angažovanja oko skupljanja đubreta. Ukoliko na određeni punkt dopremite propisanu količinu đubreta mogli ste da zaradite 10€. Još jedan mehanizam kojim su organizatori želeli da spreče nekontrolisano odlaganje smeća jeste dodatna naplata ambalaže uz svako kupljeno piće, u visini od 1€, koji vam po povratku iste bude uplaćen na platnu karticu. Naravno, u početku je osećaj zajedništva bio jači, ali kako su petak i subota doneli sa sobom i veliki broj vikendaša iz obližnje Italije, željnih dobre zabave i čistog alkohola, tako su i ekološki principi polako padali u zaborav, ali nas je ostalo i dosta doslednih do samog kraja. Još neke dodatne tehnikalije koje mogu biti od koristi jesu da je kamp besplatan i prostire se na vrlo zanimljivoj padini ka reci, zatim sistem za kupovinu hrane je pomalo konfuzan i opterećujući, jer se sve plaćalo na jednom štandu a onda se uz račun željena hrana podizala na nekom drugom; voda Soče je ledena pa zaboravite na kupanje, ima i to jedno genijalno ostrvce koje nestaje i pojavljuje se u različitim oblicima u zavisnosti od vodostaja; noći su bile izuzetno hladne pa je jesenja garderoba i više nego dobrodošla, dok je onda opet u toku danu bio totalni summertime; i da, policija u Sloveniji je super, ukoliko uopšte i dođe do kontakta treće vrste.
Kao odgovor organizatora na svu podršku koju su dobili tokom trajanja festivala, neposredno pred završetak usledila je i objava datuma okupljanja za sledeću godinu, pa se već sada zna da će se 3. Overjam održati od 13. do 17. avgusta 2014. godine na istom mestu. Sada kada je jasno da sa ovim festivalom nema greške, stoji otvoren poziv našim sunarodnicima da se prepuste uživanju u vrhunskoj muzici, prelepoj prirodi i pozitivnoj energiji koje će tamo u svakom trenutku pronaći.
One love & Jah bless !
Alpha Blondy, Barcelona, Razzmatazz 20.april 2013
Pevač sa Obale Slonovače, Alpha Blondy, nastupio je proteklog vikenda u Barseloni u pratnji Solar System benda. Bila je to prilika da španskoj publici predstavi aktuelni album “Mystic Power” na kome je sarađivao sa Beenie Man-om i Tiken Jah Fakoly-jem. Na albumu se nalazi i jedna verzija Bob Marlijeve pesme “I Shot The Sheriff”, nazvana na francuskom “J’ai tué le commissaire”. Svirali su i pesme sa albuma Vision (2011), koji ih deli tri godine od prethodnog Jah Victory (2007).
Lokalni bend Mystic Souldiers nastupio je kao predgrupa.
Koncert je bio fantastičan od početka do kraja, politički svesni i posvećeni, kao i obično, pevajući na francuskom i Dioula jeziku (takođe na engleskom, hebrejskom i arapskom). Alpha Blondy dominira trima zapovestima Rastafari kulture “Roots, Rock, Reggae”!
Irie FM, Hornsman Coyote & Bizar Bazar u Domu Omladine – report&foto,video
Reggae kao muzika potekla iz krajeva u kojima je nastala pesma “96 degrees in the shade” (u Farenhajtima), začudjujuće, u Srbiji okuplja više ljudi nego u letnje vreme! Takav nam je život na Balkanu, iskrivljen, a oni koji vraćaju nadu i šire svest svojih slušalaca dobiju priliku da sviraju 100% live najčešće kad je barem minus 10 na skali temperaturnog deficita. Ljubitelji zavera videli bi nešto više od slučajnosti i opsovali eksploatatorski Babylon koji voli mužnju raznih mitova, naročito onog o Marliju tokom dana kada se obeležava njegov život ili dan odlaska u Zion….
Eh…umesto kukanja o snegu, hladoći, opresivnoj zabrani pušenja (ko se nije setio da dok se sluša reggae mora i da se puši?) treba da pohvalim sve ljude koji u decembru, januaru i februaru dolaze da podrže ovo malo predstavnika domaće reggae scene. Koncert Irie FM-a, sastava sa titulom najboljeg evropskog benda na Rototom Contestu i internacionalno priznatog multi-muzičara Hornsmana Coyote-a, uz pojavu sastava Bizar Bazar, okupio je u Domu Omladine, po slobodnoj proceni oko 200 ljudi. Impozantna cifra za situaciju iznenadjujućeg snega u decembru kad sa Voždovca putujem sat vremena do centra grada.
Zakasnivši na koncert, koji je iako najavljen u 9 počeo nešto pre pola 10, shvatam da je Irie FM prvi na rasporedu i da će svirati mnogo kraće nego što sam očekivala i to tek nekih 40 minuta. Solidan je bio nastup mnogočlanog benda, doduše sa možda nešto manje energije nego nedavno na bini Rototoma u Španiji ili na solo nastupu u beogradskom Gun Clubu u oktobru. Tek na “Mystic Twilight” svirali su iz sve snage.
Ljubiteljima dub-a nije bio uskraćen užitak, a ja jedva čekam dan kada će ovaj sastav da objavi ceo album u dub i instrumentalnim verzijama. Neko im je zamerio manjak refrena u pesmama. Moje mišljenje je da ne bi trebalo da odu u struje riddim reggaea, već da ovi momci treba da dozvole sebi da se razmašu i eksperimentišu, da se ne stide već pokušanih upliva u jazz i dub. Iako imaju samo jedan album, oni zvuče veoma zrelo i usvirano te bi zasigurno bili dobri i na polju zahtevnijih dub deonica. Urošu sve pohvale na primetnom progresu. Mladi reggae trombonista Vukašin je prilično tražen u poslednje vreme – vrlo dobro se snalazi izmedju Eyesburna, Smoke&Soul-a, svog matičnog Irie FM-a i još ponekim gostovanjima. Svima je već jasno da je Vukašin vredan naslednik Kojota ali i muzičar sopstvenog pečata.
Povratak na domaću scenu Hornsmana Coyote-a desio se nedavno izlaskom singla “Belly of the beast” sa poznatim Jah Masonom koji je naišao na pohvale mnogih stranih medija i fanova. Hornsman Coyote je uz pomoć koncertne agencije Balkan Music Box okupio bend vrsnih muzičara – Dejan Utvar za bubnjevima, gitarista Boban i klavijaturista Ivan iz Irie FM-a, prate ih perkusionista Vladimir Lešić, basista Damjan Ćirilović (Smoke’n’Soul) i drugi trombonista Mladen Lukić (Bizar Bazar, Maraqya) i Djurdjica Gajić kao prateći vokal i lepši deo ekipe. Bila je to jedna vrlo dostojanstvena i pažnje vredna svirka, sa mnogo emocija našeg rastamana koje su prelivale binu. Bend je svirao razigrane melodije, bilo je i dub-a a na trombonskim delovima pozavideli bi i veliki Henry Buttons ili tata Rico Rodriguez. Njegova muzika ne odstupa, kao u slučaju Irie FM-a (svako po sopstvenom izboru) od Rasta filozofije koja slavi Haila Selasija. Kojot peva o Jednoj ljubavi sa jednakim Rasta ubedjenjem kao i o Babylonu, uništenim vrednostima društva, lažljivim medijima ili vampirima koji piju našu energiju i teraju u depresiju. Celokupan nastup od oko 80 minuta stvoren je za samo 2 sedmice vežbanja. Za prvu pojavu Hornsman Coyote & band – poštovanje i divljenje od mene!
Ovaj koncert ne bi bio potpun bez MC Milovana iz Zemlje gruva i Vukašina u pesmi koja se za potrebe promocije koncerta Capleton-a zvala “Liberation Serbia“, sad ima neki drugi naziv, kao i najmladje domaće reggae pevačice Natalije u pesmi “I’ll be there for you“.
O Bizar Bazaru ne znam…..ipak je ovo blog posvećen reggae muzici. Mogu da kažem da su imali dobar zvuk i spektakularnu pojavu, samo bih radije da su nastupili neki drugi put, na nekom drugom mestu. Zamislite da ste u blender ubacili harmoniku dugmetaru, jednu domino damu, pola kila jagnjetine, litar belog i kisela za shpricer, zaboravljene u ormaru afro duvače, 2 hard rok fana i jedno sumnjivo lice. Uključili ste u struju i dobili ono što je van granica, a i ovde ponekad, popularno pod nazivima Balkan-miks, Balkan-swing ili u najširoj i najvelikodušnijoj verbalnoj odrednici kao world music banda napravljena da oni koji to vole budu cool uz narodnjake i (v)ino, kad te pitaju šta slušaš a ti kažeš – svu dobru muziku. Odjednom! Vrlo sličan ali mnogo kulturnije stilizovani bend (ko je kome sad kopija?) slušala sam u Berlinu, mogu pretpostaviti da Bizar Bazar zna ko su Dela Dap. Za one koji su sinoć bili na 100% Live-u evo i linka pa uporedite. Čak sam se potrudila da pogledam stranicu o bendu na sajtu Bizar Bazara ali nisam provalila gde ili ko je ta vrpca koja po sličnosti povezuje ova 2 sastava. To bi u Berlinu bilo interesantno za veče balkanske muzike, egzotika i prilika za glupiranje i gibanje, ali zaista ne razumem zašto bi ih neko stavio izmedju 2 reggae benda i masirao mozgove Rasta publike uz plaćenu ulaznicu po ceni od 800 dinara, koju, sudeći po izrazima lica reggae fanova tokom ovog nastupa, nisu kupili željni bizarnog vašara.
Bez ikakve tendencije da previše unizim, interesantan je sastav, obirom da su novi, mislim da će fanovi Kultur Shock-a, Shazalakazoo ili Dubioza Kolektiva dobiti konkurenta. Just not my cup of tea…Istina je da sam izašla iz sale srećna i ponosna na reggae drugare. Odoh na zasluženi odmor u malo toplije krajeve, te ćete od mene novi blog čitati verovatno u februaru nakon Marley dana kada ćemo se okupiti tradicionalno da proslavimo retku priliku za uživanje uz naše borce u reggae misiji uz specijalnog gosta Jah Mason-a. Jah Gude, Jah knows!
PS. Ostajem dužna kraj hronike sa Rototoma, znam, mnogo odugovlačim, rastežem.
Možda bi bila OK ideja da otvorim konkurs za saradnike na blogu…Hoće li neko da se pridruži?
Dub journey – Slovenija i Italija, novembar 2012
Zemljotres pod Italijanskim planinama – King Shiloh sound (NL) @ Belluno
Sredinom novembra 2012 najpoznatiji i najglasniji amsterdamski sound system – King Shiloh sound stigao je u malo mesto u Italiji, u grad Belluno na severu. Bio je to početak njihove italijanske rute a prvi ovakav sound system na van-festivalskom dogadjaju za mene i ujedno povod da se uputim sama u avanturu.
Dub journey, kako sam krstila svoj pohod na slovenačko-talijanski region, startovala sam u Beogradu. Naša srpska sreća je da voz do Ljubljane putuje prugom nekadašnjeg bratstva i jedinstva 9 do 10 sati, te sam se odlučila da prevoz tražim putem jednog sajta na koji se ljudi prijavljuju kako bi prevezli nekoga za cenu goriva ili, u ovom slučaju vozne karte. Kolima 4 do 5 sati, no problem.
Yes, problem. Stigosmo tek do Slavonskog Broda u Hrvatskoj, devojka (vlasnica kola), njen momak, starija gospodja u super fazonu urbane mame i ja, kad primetismo da nam farovi bacaju slabo svetlo i da tako po autoputu dok pada mrak u 5 popodne ne možemo dalje. Stali smo na pumpu gde debeljuca iz kamiona za pomoć na putu reče da će popravka alternatora trajati oko sat i po vremena i verovatno da koštati oko 75 eura…U večernjim satima na parkingu za kamione mogli ste naći polu zaledjene nas 3 devojke kako izgledamo vrlo zapričano da nas ne bi uznemiravale kamiondžije i zamenile sa drumskim radnicama…Dok smo stizali u Ljubljanu nakon 10 sati putovanja, osećali smo se kao mnogi koji su nekadašnje bratstvo i jedinstvo platili veoma skupo…i to cenom od 400 eura, dupliranom najverovatije…
Pravo u Metelkovu na veče poznato kao Dub Lab u klubu Channel Zero. Tamo me očekuje grčki DJ i producent Professor Skank sa MC-jem iz Hrvatske zvanim Jewboy. Grčki Profa je objavljivao muziku u saradnji sa Mad Professor -om i Neil-om Perch-om iz Zion Train-a. Ima solo album “Industrial democracy”. U novije vrijeme, objavio je 7 ” single Acropolis Dub”, i “The I choose”, oba za Perch-ove diskografske kuće, a njegov 12 inch možete naći i na Urban Sedated records u UK…..Fin dubwise, steppas, roots a i na momente dubstep miks. MC iz Hrvatske je neumoran, i vrlo je dobro vozio rime sve do kraja nastupa u jutranjim satima. Lepo je bilo videti i stare drugare kao što je Ohoroho, selektor koji je još davne 2000 godine dolazio u Srbiju da sa Reggae Power ekipom pomogne pokretanje reggae scene kod nas. Big up za ceo Dub lab crew!
https://soundcloud.com/professor-skank
Professor Skank (GR) & Jewboy (HR)
Sledećeg dana prešla sam nevidljivu državnu granicu i otišla u Trst (Trieste) kako bih bila gost DJ delu ekipe Trieste In Levare u Juice baru u kome rade mladi Srbi. Utorak veče uz ledenu buru doveo je u kafić nekih 15-ak ljudi, medjutim tehnika za DJ-ing nije radila kako treba te smo odložili za neki drugi put.
Iz Trsta 2 vozne karte dovele su me u Belluno, o kome sam prethodno znala samo to da je na severu Italije i da u to malo mesto pod planinama dolazi veliki amsterdamski King Shiloh sound, moje cenjene kolege sa Rootslabintl radija. Preko brda i dolina, predivnih i suncem ogrejanih predela, stigla sam u zakazanih 4 popodne kako bih obavila intervju sa njima i njihovim domaćinom, poznatim pevačem Dan I-jem.
Privilegovano sedim u ledenom prostoru kluba dok Holandjani istovaruju i sastavljanju ono što će postati 2 zvučna zida, ili tornja. Već decenijama obilaze mnoge države kombijem opremljenim njihovom opremom (više od 30 KW, 4×4 bass kutije) i šire svoju poruku selekcijama, sopstvenim produkcijama i dubplate-ovima. Za ovu priliku bilo je moguće samo 16 KW, pa Neil (King Shiloh) reče – “Ah, pa znači prodrmaćemo ih samo malo, hehe!”
To “malo” bio je zemljotres, zidovi su brundali i tresli se od ovih veterana dub scene! Cela zgrada, gledano spolja odakle se puši, kao da se pomerala u ritmu vibracija basa. Ne samo da je zvuk glasan, već je toliko čist i kristalno jasan. To se retko vidja. Lyrical Benjie, Jah Marnyah, Russ Disciple, Dub Creator, Vibronics, Iyah One, novi King Kong u produkciji King Shiloh label-a…i još mnogo toga…Roots&culture inna digi style!
Posebnu važnost ovog dogadjaja upotpunjuje House of Rastafari, italijanska asocijacija poklonika Rasta kulture i ortodoksne etiopske vere. Na njihovom štandu moglo se prelistati poneko izdanje govora Hajla Selasija, nabaviti ručno radjeni odevni predmeti ili ogrlice. Jedna od sestara iz Kuće ceo prostor kluba obišla je noseći tamjan, jer posetioci koji dolaze nisu pozvani na bashment noćnog kluba več na spiritualni session u slavu Jah. Neverovatno je da se tako jaka rastafarijanska ortodoksna komuna stvorila baš u Italiji, zemlji koja ima dugačku istoriju nekosmopolitskih sistema i kolonizacije, čak i u Etiopiji krajem 19. i početkom 20.veka. Eto, baš zato….
Intervju je prošao solidno, možda prebrzo za onoliko koliko sam htela da pitam Nila o svemu i svačemu, ali imali smo vremena samo nekoliko minuta pre no što Shadows music hall zatrese roots vibe. Uskoro će intervju biti na blogu.
Pre King Shiloh sound-a muziku su selektovali, ipak značajno manjom snagom, Rise & Shine sound iz Bolonje. Massive respect za ovu trojicu selektora roots dub and steppas muzike! Pogledajte snimak poslednjih nekoliko minuta warm-upa i početak sessiona King Shiloh sounda:
Moj Dub journey završava se u Sloveniji, ponovo u Channel Zero klubu, na nastupu francuskog sounda Webcam Hi Fi pod vodjstvom Fredreda i uz pratnju dubstepera Glass X-a, o tome u sledećem blogu kada budu došli u Srbiju u decembru. Get ready!
Možda jednog dana dub journey nanese i neki pravi sound system i u Srbiju. Kao što reče Nil (King Shiloh) – ima raznih grupa ljudi koji pred svoje ime na plakatima stavljaju SOUND SYSTEM, ali, samo se tako može zvati ona skupina koja zaista i poseduje svoj zvuk, celokupnu tehniku, znanje i muziku. Mora se posvetiti vreme istraživanju sopstvenog stila, gradjenju zvučnih kutija i opreme, sakupljanju ploča i na kraju sopstvenoj produkciji. Samo tako se postiže autentičnost, kvalitet i prava poruka se širi a generacije su tu da je shvate i prenesu dalje. Suprotno pojedinim FB stranicama koje u nazivu imaju čak i Hi-Fi, najavama žurki, dubplate-ovima za tzv. sound systeme – u našoj zemlji pa ni na Balkanu oni praktično ne postoje ili ih je bar teško nabrojati na prste jedne ruke. Education is a must! Jah Guide!
Wayne McArthur u Beogradu – report & foto
Poznati pevač britanske reggae scene WAYNE McARTHUR je u okviru turneje po Srbiji sa Jahmessenjah Soundsystem-om posetio Beograd, Zrenjanin, Gornji Milanovac i Smederevo. Na nastupu u beogradskom klubu Blue moon pevačica Darka (ex ZAA) predstavila je svoj prvi solo singl.
Hornsman Coyote i Miss I Dread snimili su intervju sa Waynom, koji će uskoro biti postavljen na ovaj blog.
Do tada, pogledajte fotografije iz Beograda:
Wayne McArthur je muzikom aktivno počeo da se bavi davne 1982. godine kada je zajedno sa nekolicinom prijatelja osnovao svoj “Moonwave Music Soundsystem”. U početku je njegova glavna preokupacija bila izgradnja soundsystem-a sa snažnim pojačalima i velikim brojem zvučnih kutija. Već tada je želeo da postane pevač i muzičar, a za to je imao predznanje jer je uspešno svirao bubnjeve u bendu “Equal Efforts” od 1979.godine. Godinama je sticao dragoceno iskustvo nastupajući širom Britanije, a 1987. godine Wayne odlazi na live session u Ariwa Studio kod čuvenog Mad Professor-a gde nastaje njegova prva pesma pod nazivom “Good That U Do”. Te 1987. godine “Moonwave Music Soundsystem” prerasta u izdavačku kuću koja izdaje singlove kao što su: Universal Harmony, Special Request, Natural Forces, Sure won’t be Sorry, Sweet Music, Jah is the only way…Od tada se Wayne McArthur uspešno bavi kako stvaranjem novih pesama tako i muzičkom produkcijom, a za sobom je do sada ostavio četiri albuma kao i pregršt singlova…U proteklih dvadeset i više godinama Wayne je saradjivao sa mnogim velikanima britanske reggae scene medju kojima su: The Disciples, Russ D, Dougie Conscious, Vibronics, Jah Free…
Strašni dasa u Domu Omladine ili mentalna slobodna zona
Za projekciju filma MARLEY Kevina McDonalda u Domu Omladine u Beogradu kartu nije bilo moguće kupiti pola sata pre projekcije jer su bile rasprodate. Sva sreća pa udjosmo “preko veze”. Heh, ko bi to očekivao u gradu u kome bioskopi jedva i da postoje, a publika skida sve sa Torrenta..? A onda dodje Fest ili Slobodna Zona i putem medija sale koje su obicno prazne pune se publikom.
Moje ubedjenje da ću videti poznate i drage iz sveta reggae muzike koji su pohrlili da u moru beznadja, nekulture i apatije nahrane glad za nečim kvalitetnim, raspršilo se dok sam posmatrala raznorazne polu-fancy face. Nema Rastafarijanaca pozvanih na festival. Većina posetilaca je verovatno iz kružooka festivala, neki sa B92 sa dobijenim kompletima ulaznica za dž….I tek poneki prepoznatljivi reggae aficionado. Donde está Rasta people? Dobrodošli u Zonu večernje nerd zabave “kruga dvojke”, koji posle projekcija glasa i direkcija festivala odlučuje po broju ocena publike koji film da ide “na bis”, tj. koji će van-Beogradjani moći da gledaju. Marli je dosegao visoku poziciju.
“Pred vama je film o Bobu Marliju, koji je nastao tako što je Kevin McDonald putovao po Africi i tamo spoznao da Afrikanci mnogo poštuju Marlija i crtaju grafite sa njegovim likom svuda, i to je njega inspirisalo da napravi film. Projekcija traje 144 minuta, ali nemojte se plašiti, sigurni smo da će vam se film svideti”.
OVO kao takvo je bila kompletna najava remek dela na ovom festivalu.
Nije bilo ni pomena o tome da je prvobitno još 2008 Martin Scorsese izvorno radio na ovom dokumentarcu ali da ga je brzo napustio zbog nemogućnosti da uskladi raspored a zamenio ga je Kevin Macdonald (The Last King of Scotland, nagrada Americke filmske akademije za One day in September). Film je objavljen ove godine i donosi retke snimke i važna svedočanstva o liku i delu jedne od najvećih legendi sveta. Možda najbitnije reći – film je podržan od strane porodice Marley, čak i oni sami pričaju o svom ocu i suprugu, dajući autorska prava na sav prikazani muzički i video materijal, a Tuff Gong Pictures (prvobitno samo Tuff Gong muzički studio kojeg je 1965. osnovao Bob Marley) nosi deo projekta. Kažem da je učešće porodice najbitnije jer postoji mnogo eksploatatora Marlijeve životne priče, čemu smo nedavno bili svedoci u Beogradu na proslavi 50-godišnjice nezavisnosti Jamajke. Ta storija je evidentno i (očekivano) ignorisana od strane Marlijeve supruge i dece.
Ako bismo govorili o Bobu kao pevaču/tekstopiscu, kompletnom muzičaru, možda možemo reći da boljih gitarista sigurno ima, ali s pravom (dozvolićete mi malčice pristrasnosti) možemo tvrditi da nema veće muzičke i ljudske veličine u jednom čoveku 20-veka od Bob Marley-a. Pesme Wailersa su postale univerzalne pesme ljubavi, mira i nade i nalaze se medju najboljim i najprepoznatljivijim muzičkim delima. Preneli su najsnažnije Rasta način života, razmišljanja i osećanja na ceo svet. Ceo film muzički je obojilo preko 60 njegovih pesama i onih iz rane faze sa Wailersima kao i onih nastalih onda kada je Island records odlučio da je bolje da Bob izdvojen kao frontmen.
Film počinje dramatičnim snimkom mesta u Gani odakle su stotine hiljada ljudi odvoženi na Karibe kao robovi. Mnoštvo reggae pesama do danas govori o tim vratima kroz koja se niko ne vraća – The door of no return. Pojavljuju još uvek aktivni muzičari – starci sa početka nastanka reggaea, koji objašnjavaju da je to muzika koja ide iz srca, sinkopa, gde sviraš čak i zamišljeni udarac bubnja. Kažu i kako u Bibliji piše da će jednog dana u Africi da se pojavi crni Kralj nad Kraljevima, Lav Plemena Jude, potomak Kralja Solomona i Kraljice Šive, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Haile Selasije. Saznaćete ko su bili prvi rastafarijanci i čijim učenjima su se vodili i kako je Selasije sleteo na Jamajku gde ga je dočekalo na hiljade vernika ubedjenih da je on inkarnacija Boga.
Zbog njegove rasne mešovitosti Bob je u svojoj zemlji bio društveni izgnanik. Njegov otac je 60-godišnji beli zapovednik britanske vojske a majka 16-godišnja Cedella Marley Booker koja tog čoveka, nakon što je proveo noć sa njom, kako sama kaže “jer je njen otac bio njegov prijatelj”, nije više nikad videla. Potresni deo filma čini susret Kevina McDonalda sa ostalim potomcima i rodjacima Norvala Marlija, dato im je da čuju pesmu “Cornerstone”, koju je Bob napisao nakon što ga je ta familija u Denveru odbila. “The stone that the builder refused shall always be the head cornerstone”. Shvatili su da je upravo tako, da je baš taj čupavi dečko koga su oterali iz kuće postao The Marley koji je to ime proslavio i ostavio generacije da nastave borbu.
U filmu saznajem da je bio i prilično tvrdoglav, opsesivan prema svojoj misiji koju nije napištao čak ni kada su pucali na njega, Ritu i menadžera. On je bio toliko uronjen u pisanje da je spavao samo četiri sata noću. Kada se teško razboleo pokazao je nadljudsku energiju i jaku volju da pobedi kancer. Poster u mojoj sobi podseća me da je Bob bio i privlačan čovek. Dvoje njegove deece – David, zvani Ziggy, sada četrdesettrogodišnjak, i Cedella, godinu dana starija – sećaju ga se kao starešine koji ih nije štedeo u životnom disciplinovanju (oni su bili njegovi Jah Soldiers) a Bobov takmičarski duh se iskazivao čak i kada se igrao sa decom. Ukupno je imao jedanaestoro dece dece iz 7 veza. Film ne kritikuje poligamiju več opisuje reggae legendu kao stidljivu osobu u koju su se žene zaljubljivale.
Otišla sam da pogledam ovo filmsko ostvarenje na Slobodnoj zoni zbog mogućnosti da ga gledam u društvu, na velikom ekranu i to prevedenog na srpski, ali ono što mi je totalno pokvarilo utisak jeste upravo taj prevod, koji nas je slatko nasmejao i ukazao nam da je, recimo NATTY DREAD u maestralnom prevodu na srpski – STRAŠAN DASA!
“The term Natty Dreadlocks actually means “naturally locked hair”. Znam, teško je patois staviti u kontekst srpskog jezika a i još kada je u pitanju poezija, ali taj dasa..mora da je baš bio mnogo strašan… Nemojte se bojati, sigurni smo da će vam se svideti, kako nas je ljubazno upozorila najavljivačica. Kad bolje razmislim, šta bi drugo bio savet od strane ignoranta publici neupućenoj u reggae…Ovakvih besmislenih primera je mnogo. Od delova gde “stručni“ prevodilac nije ni razumeo o čemu je reč pa je po svom nahodjenju prevodio, do smešnih grešaka u prevodjenju samih Marlijevih ili čak stihova iz Biblije.
Ono što je ovde očigledno, jeste da se cenjeni festival nije ni potrudio da konsultuje makar internet, ako ne angažovane ljude sa domaće reggae scene uvek rade da pomognu, makar to bilo i besplatno. Festival koji radi sa pristojnim budzetom i ne jednim medijskim magnatom dozvolio je sebi da unizi ovaj film, reditelja, al još tragičnije – publiku. Sad pomišljam, sva sreća pa nije bilo mnogo poklonika reggae muzike u sali, jer bi smeh, koji se prolamao svaki put kad se na ekranu pojavi neko ko puši lulu, dzoint ili priča o Marlijevim avanturama sa devojkama , bio upućen onome ko se u poduhvat prevodjenja upustio isključivo zbog para. Ne bi bilo posebno teško saznati pravo značenje termina rastafarijanske kulture, na internetu postoji sijaset analiza, blogova, patois rečnika, biblijskih referenci…zar ne?
Ono što je prosečni posetilac nakon ovako prevedenog filma, u nekim momentma, graniči se sa podrškom stereotipima o Jamajci. Film nam prenosi dokumentovana svedočanstva o životu legende, razvoju reggae muzike i njegovoj preranoj smrti od raka,ipak iritantno je bilo posmatrati kako sam prevod navodi ljude na reakcije na mestima gde, po nahodjenju prevodioca, po njemu treba napraviti šalu na Marlijev račun ili na račun Rastafarijanaca. Možda su gledaoci malo bolje upoznali Boba Marlija, ali u suštini, poruka ostaje ukaljana plitkošću. ŠŠŠŠŠŠ, neko u pozadini žvaće kokice….Hrs hrs…Šta ide sledeće, film o Betmenu?
Da biste zaista uživali u ovom delu i spoznali Marlija u boljem svetlu, predlažem dva moguća rešenja – kupite dvd sa titlom na engleskom i naučite engleski i patois.
Što se mene lično tiče, moram da vam kažem kako je ovde, na jedinom reggae blogu kod nas, najava filma postavljena par nedelja pre projekcije. Pored očekivanja koje nalaže opšta kultura, niko iz organizacije nije ni reagovao a samo je bilo dovoljno reći, ako ništa drugo, bar hvala?…Ko bi to bio festivalu najzahvalniji za retku priliku da vidi jedno ovako značajno delo, ako ne domaći poklonici reggaea?! Sigurno ne oni koji su iz bioskopa izašli smešeći se jer su bili zabavljani tokom 144 minuta i koji će sutradan na isti film zaboraviti. Nije u krivu onaj koji ne zna nego onaj koji neće da zna.
Cenjena Slobodna Zono, sledeći put kad pomislite da ste me nečemu naučili, da mi dajete vizuelni model kulture i da ste baš vi i vaši mediji glasnogovornici protiv marginalizacije društvenih i socijalnih grupa u Srbiji, setite se da postoje ljudi i kod nas koji su ujedineni verom, bojom kože, muzikom, interesovanima, koje je nužno poštovati pre svega (a nisu to samo Romi i gejevi). Vaše greške su osnovne mane početnika i mediokriteta. Setite se da ih vi marginalizujete i uskraćujete baš zato jer im niste dali onoliko koliko zaslužuju – a to je najbolje moguće.
Do tada, bićete i ostati jeftina zabavljačka kategorija.
Kevin Macdonald: ‘Bob Marley is iconic’
HRONIKA ROTOTOM FESTIVALA 2012 – 20.avgust
Još jedan vreo kamperski dan. D-dan, peti dan festivala, 20, avgust, dan za prvi radijski program na srpskom jeziku u dugogodišnjoj istoriji Rototom festivala, na streamu Rototom radija i FM talasima Voxuji radija iz Benicasima.
Uzbuđenje raste od momenta kada sam ustala nakon samo 3 sata spavanja u mini sauni zvanoj šator i potpuno mokra krenula u svoj jutarnji ritual – kafa, mogo vode, malo doručka, hladan tuš. Ono jučerašnje iščekivanje a i strah od kiše , danas je samo sećanje na prijatnu epizodu života na festivalu. Vrelina, čini se, topi i kamenje. Mislim da sam negde pokapala barem 5kg svoje težine…Istopila se, takoreći.
Suva je zemlja pod nogama, oblast Valensije nije videla kišu od početka leta. Brojne su debate i skandali oko požara koji su izbijali na hektarima ovog područja, dok je Vlada Španije uporno stezala kaiš pokrajinskih vlasti sve snažnije, toliko da su skresani budžeti i za vatrogasce. Zbog toga, a i mnogo drugih stvari, moje kolege sa Rototoma, Supa Bassie i Marcus su izašli na binu i celovečernji program vodili obučeni u majice sa natpisom “Stop korupciji” štampanim preko likova gradonačelnika i još nekih španskih i katalonskih političara. Ko bi tako nešto smeo u Srbiji da uradi? Da li bi recimo Exit smeo, i pitam se da li je ikada smeo da digne glas protiv nedemokratskih vlada, korupcije, represije, ratova, zloupotrebe žena i dece, pobuna, loših monetarnih sistema, za slobodni internet, za legalizaciju kanabisa…..? Festivali koje imamo su najviše zainteresovani za novčanu dobit, kultura i aktivizam su svedeni na štandove i male bine koje skoro niko ne obilazi, dok su cene ulaznica nedostupne većini srpske populacije…..Daleko je Srbija…
Emisija je spremna, samo još da krenem. Spas je naša mala radijska konzerva, jedina klimatizovana prostorija na festivalu. U nju stane ponekad i do 15 ljudi. Buenos días Rototom!
Sluša se u kampu i autobusima koji voze probudjene kampere na plažu. Profesionalnost je zahtev posla. Koliko god da smo premoreni svi, ipak se izdržava. Svaki dan košta sve više, ali sve je ovo iz čiste ljubavi. Sat vremena emisije je prošao jako brzo. Nisam uspela da snimim niti da emitujem i preko mog matičnog Radio Timba jer sam bila sama i nikoga od tehnicke podrške nije bilo. Razumljivo, mnogo rade i odmor je preko potreban. Zadovoljna sam. Bend iz mog grada uspeli smo da dovedemo na najveći reggae festival u Evropi i da na njihovom radiju imam emisiju RASTAMAN VIBRATION na svom jeziku. Uslediće još jedna emisija poslednjeg dana sa Sargentom Garciom, vlasnikom Radio Timba, što je tek posebna čast za mene.
The Charmax bend dao je prve taktove za početak koncerta sastava The Congos. Ovaj legendarni bend iz Black Ark studija Lee Perryja, skromni i veseli Rasta elders fascinirali su me u aprilu 2011 kada sam ih gledala i upoznala u Barseloni. Koliko životne radosti, koliko žara u očima ovih dekica! Njih vreme a ni godine ne sprečavaju da igraju, da skaču, da vole i pevaju! Cedric Myton i njegovi prijatelji nisu nikada prestali da rade pišu pesme. Kao što i rekoše, nikad neće prestati sve dok njihov život ne prestane. Oni su medju retkim jamajčanskim grupama koje se na koncertima ne oslanjaju samo na svoje stare hitove već pevaju i nove pesme i ta svežina se primećuje. Otvaraju koncert sa “Children Crying in the wilderness”, a “Open up the Gate”,“Fisherman” i “Congoman” nisu izostali. Neočekivano malo ljudi je došlo da sluša Kongose. Zašto?! Oh, Jah, upali nam klimu da i oni koji sviraju u 8 uveče mogu imati više publike…
Potom, skoro bez pauze izmedju bendova, jer Charmax svira i dalje, posle jedne decenije, predamnom se pojavio prvi Rastaman koji je održao koncert u Srbiji – Max Romeo! “War Ina Babylon” i “One Step Forward” svirali su oštro, ali smireno i besprekorno, beskompromisno probudili publiku koja se možda malo “razvodnila” za vreme Kongosa, ali ne i za vreme Maxove pesme “Melt Away”. Njegovi nastupi nisu spektakl i uvek su vredni dubokog poštovanja. “Milk & Honey” je zvučala kao da je objavljena ove godine, vanvremenska pesma.
Puno pozitivnih emocija u kombinaciji sa umorom je ponekad previše da se podnese. Htela sam da se iscmizdrim mnogo puta od radosti i uzbudjenja, al sam bila cool, jer ipak sam najviše vremena provela u backstage, pa nije lepo…Htedoh to da uradim u svojoj maloj kupastoj kući u kampu, nego nikako da nadjem vremena…. I, eto, u momentu kad je Max rekao da je budućnost pred nama, da je scena ostavljena dolazećim naraštajima, kada su se na binu Rototoma popela njegova deca i otpevala 2 pesme sami i jednu uz očevu pratnju a njihovi stihovi bili poruka mira, ljubavi i kritika društva koju samo deca umeju tako iskreno i direktno da sroče, plakala sam kao kiša. Svedok sam istorije i budućnosti u istom momentu, sa velikom željom da su moji prijatelji iz Beograda tu sa mnom da podele ovaj snažni utisak. Plamen će ostati upaljen još nekoliko vekova posle nas. Neka traje ovo veče što duže.
Sledi poslednji koncert večeri, bar što se mene tiče – stižu moje nove ljubavi iz Porto Rika.
Mnogo muzike stiglo mi je preko prijatelja iz Latinske i Srednje Amerike. Medju morem sjajnih bendova, izdvojio se portorikanski Cultura Profética. Na moje iznenadjenje, Španci ne znaju bash mnogo o njima. Celog dana pričala sam kolegama sa radija da ne propuste taj koncert, i drago mi je što nisu, iako su zdušno, budući više okrenuti starijem jamajčanskom reggaeu, rocksteady-u i mentu, imali kontraargument da to nije reggae i nije Rasta. Vrlo me je pogodio neprijateljski nastup jednog od mojih španskih kolega sa radija, gde je Cultura došla nakon koncerta u goste, kada ih je skoro napao da mu objasne šta je u njihovoj muzici reggae. Stara garda teško menja svoje navike i ukuse.
Ne slažem se s tim stavom. Momci nisu Raste, kao ni Irie FM uostalom, pevač Willy nosi jedan dread koji mu seže do kolena, muzika jeste u svom izražaju više pop, ali to jeste reggae, sa primesama funka i raznih elektronskih efekata i dub-a. To se po meni zove kreativnost, koja je daleko karekterističnija za rane dane reggae muzike i daleko je od ograničenosti na jednostavni one-drop ritam i malo dub-a. Cultura Profetica je kompletan bend, sa back vokalima i duvačima a i bubnjar peva (tonalitet i boja glasa kao B.Marley), sa mnoštvom uredjaja za eksperimentisanje sa zvukom. Poslednji album La Dulzura je najvećim delom ljubavni, dok za sobom imaju i nekoliko stilski različitih albuma, dosta oštrijih, fank i sa pop-reggae-rock primesama. Pevač i basista Willy mi je otpevao za snimak moj omiljeni stih iz pesme La Complicidad, i bila sam presrećna!
Za kraj je najavljen Beenie man. Možda je lepo seo onima koji vole malo tvdji i dancehall zvuka, ali posle ovako emotivne večeri i divnih soulfull bendova, nije bilo šanse da slušam i njega. Posebno zato što je došlo vreme za odmor i laganu pripremu za Dub station, gde, se ljudi i dalje lepe ko muve za zvučnike. Ta slika me uvek nasmeje, nekao je potpuno suludo i neverovatno.
Black Chiney na Dancehall bini, Iration Steppas čekaju nas na Dub-u. Par sati ranije razgovarala sam sa Markom Iration-om, koji se seća dolaska u Srbiju 2003-će na Echo festival i pozdravlja fanove i brata Hornsmana Coyotea. Sutra je Johnny Osbourne na glavnoj bini, i još mnogo sjajnih muzičara i sound systema. Oseća se da se kraj lagano prikrada, mislim da samo želim da se naspavam, a ne prija mi pomisao na kraj.
Live:
missidreadvibration 
